Izaberite stranicu

На данашњи дан, 25. марта 1611. године рођен је турски путописац Евлија Челебија, који је од 1630. године пропутовао Османско царство, а своја запажања објавио у чувеним „Путописима“ у 10 књига. Један је од најславнијих отоманских путописаца. Његови путописи су од великог значаја за историографију.

Иако се за дјело Евлије Челебије везују бројне сумње око његове вјеродостојности, оно ипак остаје риједак извор сазнања о српским градовима пар вјекова уназад и понајвише о свакодневици наших предака чији су животи били тако различити од наших. Евлија Челебија није био строги учењак, прецизни историчар који сувопарно исписује чињенице.

Морамо узети у обзир то да Челебија себе није доживљавао као историчара или научника већ као свјетског путника, заинтересованог једнако за чињенице колико и за митове. Пишући своје путописе Челебија није сматрао да ствара историјски уџбеник, своје богато животно искуство желио је да стави на папир да би га отргао од заборава и тиме је једнако простора дао анегдотама које је чуо као и стварима које је својим очима видео, легендама, обичајима, предањима да би све то зачинио подразумијеваним преувеличавањима. Савремени читаоци могу се једноставно препустити књижевном дару великог путописца и некритички уживати у љепоти приче или могу покушати да разлуче истину од маште и импровизације. У оба случаја, путописи Евлије Челебије штиво су вриједно пажње и занимљиво је видјети како су градови којима данас ходамо изгледали у очима образованог путника из Цариграда пар вјекова раније.

Сматра се да је Евлија Челебија прешао око 350.000 километара током својих путовања. Обишао је цијело Османско царство које се простирало на три континента. Од својих сјећања  у последњим годинама живота створио је велику књигу у десет томова, Сејахатнам (Путопис) у којој су се нашла сва она мјеста која је за живота посјетио, простори Анадолије, Румелије, Сирије, Мађарске, Крита, Египта, Аустрије, Пољске, Њемачке, Холандије, Кавказа, Крима и, наравно, Балкана. Евлија Челебија умро је у Каиру, 1682. године. Сејатнахам је књига у десет томова, а више од половине њих једним дијелом се баве и Балканом. Највећу пажњу српским градовима Челебија поклања у петом, шестом и седмом тому.

Евлија Челебија је описао Подгорицу тога доба:

Тврђава је четвороугаоног облика, а сазидана је од камена. Снабдијевена је јаким кулама, пушкарницама и прсобранима. Има једну капију, а лежи на оштрој литици окружена опкопом. У тврђави се налази градски заповједник (диздар), седам стотина мужевних, храбрих, одважних, смјелих, пожртвованих и јуначких момака, који дан-ноћ воде борбе с непријатељима. Њихова одјећа је, међутим, врло смијешна. Како је то брдовита и горовита земља, то је због добре климе узраст и стас њеног становништва висок као високи чемпреси. То су јако пожртвовни јунаци, главе су им велике као аданске лубенице,а мишице дебеле као зреле тикве за филовање. Њихова снажна и јуначка прса одзвањају кад се ударају. Врло су крупна тијела. Њихови јунаци с таквим организмом су врло здрави, живахни, отпорни, покретни и хитри. Они се веру са пећине на пећину под пуном ратном опремом хитро као багдадске газеле. Жене су им тако ситне и лагане да према оним гломазним људескарама изгледају лаке као одјећа. На ногама све имају тијесне опанке; цјеванице су им голе, тако да немају чак ни доње одјеће. Већина их уопште не зна шта је то кошуља. Преко леђа облаче по један груб, тијесан и кратак гуњ. Прса и врат су им потпуно отворени.

Чудно је како они чије су главе велике као казан носе насупрот томе малене капице на глави. Те капице су малене као филџан. Оне су конопцем привезане са двије стране, тако да тај конопац иде испод врата и он им држи капице на глави. Чудо је божије како те капе изгледају на оноликим главама као права брука и накарада. Оне уопште не служе као одјећа. Ови храбри ратници непрестано врше четовање и потјере… Они строго надзиру которске, климентске и црногорске бунтовнике и не дају им ни да очи отворе. У тврђави се налази у свему три стотине кућерака, једна џамија, амбари за пшеницу, одлично складиште муниције, топови и цистијерне. Других грађевина, као што су хан, медреса, хамам и базар, нема.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This