Izaberite stranicu

Све је изгледало као ружан сан, нико није вјеровао да ће се заиста десити, да ће агресорске НАТО бомбе засути невини српски народ… али десило се, стварније и опипљивије од било каквог физичког бола. Није вјеровао ни ветеран са босанског ратишта, руски добровољац Александар Кравченко, који се 24. марта 1999. налазио на Палама. Не часећи кренуо је за Београд, а отуд за Приштину да се нађе српском народу при руци не жалећи свој живот, као што га није жалио ни осам година прије, изгубивши скоро вид од прострелне ране у потиљку.

Господин Кравченко, који живи у Москви са својом многодјетном породицом (тројици синова је дао српска имена) и даље се бори за српски народ, води друге битке. Оснивач је удружења Косовски фронт, које активно помаже Србе на Космету.

Господине Кравченко, хвала Вам што сте се одазвали позиву да говорите за Светигору данас када се пуни двадесет година НАТО агресије на Југославију… Одакле да кренемо овај разговор? Можда најбоље да кажете кад се први пут дошли у Југославију и зашто, одакле љубав према српском народу?

У Југославију сам дошао у новембру 1991. године као руски добровољац. Имао сам двадесет година и занимала ме је историја, политика и све што се дешавало у бившој Југославији. Мене су тадашња дешавања веома погодила јер сам Србе увијек сматрао својом браћом и сјећам се да је на мене у дјетињству силан утисак оставила прича о Косовском боју и подвигу Милоша Обилића.

Томе су вас у школи учили?

Не,  у школи су само поменули, него сам имао дјечју енциклопедију у којој је било много интересантних историјских прича и једна од њих је Прича о боју на пољу Косову, које је била дивно илустрована, гдје је конкретно писано о подвигу Милоша Обилића. Имао сам десет година. Тај утисак је био толико силан да и до дан-данас то памтим, иако је  прошло од тада четрдесет година. Једном ријечју, све што се тицало Југославије и Србије, било ми је блиско. И када је почео рат, с једне стране просто нисам могао да схватим шта се дешава, није ми у главу улазило, није ми било јасно. Са друге стране, наравно, било је увредљиво што Русија, тада већ независна, ни на какав начин не узима учешћа, нити помаже, нити мири, ниједном ријечју, него се само дистанцирала и ја сам лично хтио да Србима представим своју домовину и кажем им да их Русија ипак није одбацила.

Да ли сте имали војно искуство прије тога?

Служио сам у совјетској армији двије година, али другог искуства нисам имао.

Како су реаговали Срби кад сте дошли?

Сви ми руски добровољци осјетили смо исто. Такве љубави, такве пажње, таквог поштовања никада у свом животу ни до тада, ни послије нисмо доживјели. Колико је то осјећање било јако говори чињеница да сам отишао  у Југославију на два мјесеца, а остао сам тамо осам година, управо бладогарећи томе што сам видио и окусио тај невјероватан однос и љубав коју српски народ има према руском.

Једна од најважнијих битака тада била је битка за коту Заглавак. Ви сте у њој лично учестовали и рекли да је с историјске тачке управо Заглавак Русима био потребан да представе и себи и друштву подвиг руских добровољаца… 

Бој на Заглавку је наравно важан, и за мене лично веома важан, јер сам тамо био тешко рањен, скоро сам изгубио вид, постао тешки инвалид. У том боју су у исто вријеме погинула три руска добровољца, погинуло је и пет Срба. Бој на Заглавку је био 1993, а рат се у Босни наставио још двије године. И било је много славних бојева и много славних мјеста и одреда. На примјер «Бијели вукови», у коме су руски добровољци имали најактивније учешће. Њихово учешће у Боју на Заглавку било је прекретница за руске добовољце, прекретница у историји добровољачког покрета, који је из почетне фазе прешао у развијање, у потпуну фазу…

Ваша цијена је била веома висока, били сте рањени. Шта вам је дало снаге? Да ли сте вјеровали у Бога?

Да, вјеровао сам, наравно. Али не у тој мјери као што је неопходно вјеровати у Бога, можда се могу правдати тиме што смо живјели у Совјетском Савезу и имали одговарајуће атеистичко васпитање, али једном ријечју нисмо имали оне основе на којој се гради вјера човјека. Међутим, ипак сам  знао да постоји Бог. Осјећао сам то, и ми смо сви у рату добро осјећали да постоји виша сила од које зависи наш живот. А то се у рату изразито осјећа. Али највећи дио народа, и Руса и Срба у то вријеме није био вјерујући, тј. имали су слабу представу о истинској вјери нашој православној. Малобројни свештеници су се трудили. Желим да поменем оца Рајка из Вишеграда, који је много напора уложио да постанемо истински православни војници. Нажалост, у том моменту ми нисмо могли да одговоримо на те његове напоре. Али желим да кажем да ми је касније, да изађем из тешког стања, пошто сам био још једном рањен, помогла само молитва, обраћање Богу. Мој први молитвеник био је на српском језику. Тамо је једина молитва на црквенословенском била Оче наш, а све остале су биле на српском језику и фактички, ја сам се Богу почео молити на српском језику. Чувам тај молитвеник. И касније српска духовна традиција коју сам упознавао и кроз манастире, на мене је веома јако утицала и постала основа на којој и данас градим свој живот.

Можемо ли рећи да је ваша ратничка голгота у Југославији била Ваш пут к Богу, Ваш пут до себе?

Наравно, безусловно, то је најважније што сам изнио. Прво сам благодаран Богу што је моја младост прошла тамо међу српским народом, у том трагичном рату у коме се он нашао, што сам дао свој допринос, иако мален,  да заштитим српски народ. Зато сам захвалан Богу! А с друге стране, благодаран сам српском народу јер прије свега нашао сам истинску вјеру, своју вјеру православну, и друго – што сам научио да волим свој руски народ, томе су ме наравно научили Срби. Наравно, то је пут и све што је било на том путу, није било случајно. И све је то истовремено невјероватно и дивно, и зато сам благодаран нашем Творцу!

Није ни случајно што је Ваш небески покровитељ Александар Невски свети војник…

Да, али ја сам се много молио српским светитељима и веома сам им захвалан, поготову Светом Сави, Светом Василију Острошком, они су ми помагали посебно у тешким моментима када је преда мном било питање о мом повратку у Русију и кад ствар није била једноставна. Наравно, и Свети кнез мученик Лазар за мене има веома велики значај међу светитељима које сте поменули.

Да ли војник може бити невјерник?

Војник је дужан да буде вјерник, јер ако није, онда није војник. Јер рат је у ствари мали минут наше историје. Дуго смо живјели у атеистичком друштву, сто година… а прије тога све стране живота биле су освештане вјером Христовом, биле су освештане нашом православном црквом. Свакако и војно служење. И веома се чудим како савремени војник може (а у ствари не може!) без вјере. Јер рат не може проћи без психичких посљедица по човјека и да би се ефикасно лијечила психа и да би се био прави војник – заштитник отаџбине – потребно је бити вјерујући, и не просто вјерујући него прибјегавати црквеним тајнама, исповиједати грехове, обавезно се причешћивати, помазивати се, постити. Тј. без духовне праксе, то је једноставно погибија људске душе, а поготову код војника то мора бити на првом мјесту јер његово служење је веома сложено и веома опасно за душу…

Када је почело бомбардовање Југославије у марту 1999, Ви сте били на Палама. Како сте примили вијест о томе?

Нисам вјеровао до посљедњег тренутка да ће се то десити, нисам вјеровао да се на свијету уопште нешто тако може десити. У Републици Српској је било бомбардовања 1995. године, али да ће бити тако страшно нисам вјеровао до посљедњег момента. И чак када су авиони над нашим главама изнад Републике Српске летјели на страну Србије, Црне Горе, када се њихов звук чуо, мислио сам они ће сад долетјети, распоредити се, уплашити их и одлетјети. Кад су пале прве ракете и прве бомбе, свијет се за мене потпуно промијенио. И ја сам се лично, исто као и савремена путинска Русија, родио оног момента када је пала прва ракета, прва бомба на српску земљу. Тј. послије бомбардовања поглед на свијет се озбиљно промијенио. А нисам вјеровао, јер смо тада били под још увијек силним утицајем западних вриједности гдје се говорило о демократији, слободи. Схватао да је свијету ипак потребан здрав смисао побједе, а здравог смисла побједе није било у бомбардовању Југославије, није било никаквог смисла. И ја сам то знао изнутра, јер сам се тада налазио овдје међу Србима и знао сам да нема никаквог смисла, да нема никаквог разлога за бомбардовање Србије и Црне Горе. Ипак то се десило и заиста се десио и прелом свијести.

Одмах сте кренули за Београд, па за Приштину О чему сте размишљали тада? Како човјек да се бори с авијацијом, како може да помогне?

Авијација није тако страшна, као што се може замислити, А то је српска армија доказала – без обзира на седамдесет дана бомбардовања, није претрпјела велике губитке. И кад погледате с тачке гледишта војне науке, чиме се завршава бомбардовање – оно мора бити завршено војним упадом непријатеља и тај војни упад смо с нестрпљењем очекивали,  да непријатеља сретнемо овдје на земљи.  То  је мој осјећај, тако су мислили и српски војници и српски народ који је био спреман да грудима заштити своју земљу. Разговарао сам с људима из Војводине, гдје је била прва линија одбране, с људима на југу Србије, Црне Горе, свугдје су били спремни да се боре, да храбро дочекају НАТО који је завршио своју прву фазу – бомбардовање. Али десило се што се десило – они нису могли, тачније нису имали храбрости, да ступе на српску земљу да се боре са српском армијом.

Сада кад се обиљежава двадесет година од бомбардовања, да ли бисте поручили нешто српском народу?

Желим да кажем, сви у Русији, савременој Русији, и Путин, сви су родили оног тренутка када је пала прва бомба на српске градове и Срби су себе жртвовали томе да се Русија опомене, да Русија опет постане силна и моћна држава која би могла ефикасно да штити и сопствени интерес и интересе других православних народа. Срби су постали жртва и ја из свег срца желим да захвалим српском народу, да му се поклоним зато што је он на себе узео тако велико бреме. У историју ће златним словима бити уписани храброст и достојанство српског народа.

Наставиће се

Разговарала Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This