Izaberite stranicu

На данашњи дан, 23. марта 1391. године умро је Твртко I Котроманић, босански бан, а краљ од 1377. године, најмоћнији босански владар крунисан у манастиру Милешеви, узевши титулу краља Србије и Босне, чему је додао титулу краља Далмације, Хрватске и Приморја. Његовом смрћу окончано је ширење и успон босанске државе.

Искористивши нестанак Српског царства и владајуће династије, босански бан је „добио вијенац краљевства прародитеља својих“, тј. Немањића, накратко ујединивши двије земље послије четири вијека. Једини од српске властеле који је донекле осјећао опасност од Османлија био је кнез Лазар Хребељановић. Уништењем Алтомановићеве државе, кнез Лазар и бан Твртко стекли су заједничку границу и постали блиски сарадници. Док је Лазар са већином моћних сусједа савез склопио браком (кћери је удао за господара Косова и дијела Метохије, Вука Бранковића, за Ђурђа II Балшића од Зете, за Николу II Горјанског од Мачве и за Ивана Шишмана од Бугарске), са босанским владарем „ородио“ се алијансом. Мада, обојица су имали везу са Немањићима. Лазарова супруга била је Милица, чукунунука Вукана Немањића, док је Тврткова баба била Јелисавета Немањић, кћерка краља Драгутина. Будући више дипломата него ратник, Лазар није био препрека намјери бана Твртка да постане и владар Србије. На Твртковој територији налазио се манастир Милешева, почивалиште Светог Саве, и он је намјерио да то искористи како би уздигао свој престиж. Потомак светородне лозе Немањића преко краља Драгутина, те посједник царске лавре у којој су биле мошти Светог Саве, Твртко је истакао намјеру да уздигне своју владарску титулу на краљевску и да попуни упражњени пријесто Србије. Краљ Твртко је поступио као врховни господар српске властеле 1389. године, када је упутио свог најбољег војсковођу, Влатка Вуковића у помоћ кнезу Лазару, на Косово. Вуковић је постао познат годину дана раније, када је савладао отприлике двоструко бројнију турску војску код Билеће. Турски командат тада је био Лала Шахин, исти онај који је побиједио у Маричкој бици.

Из дипломатске преписке Твртка I Котроманића могло би се издвојити његово обраћање  Дубровчанима:

“Побожно је и достојно похвалити истинском вјером и жељену ријеч принијети својему добротвору владици Христу, од кога све створено и објављено би на  похвалу божанског провиђења, које се смилова човјечијем роду, којега створи према пречистом лику својега Божанства, и даде му власт и разум, да буде над свом земаљском твари и да разумије и твори суд и правду посред земље. Такође затим и мени, своме робу, за милост свога Божанства, дарова да ми процвјета изданак племенито укоријењени у роду мојему и удостоји ме двоструким вијенцем како бих обима господствима управљао, прво испрва у богомданој нам земљи Босни, потом пак господ мој Бог ме почастио да наслиједим пријестол прародитеља мојих, господе српске, зато јер ти моји прародитељи, у земаљском царству царствовавши, и на небеско царство  преселили се бише. Ја, пак, виђевши земљу својих предака остављену након њих и да нема својег  пастира, идох у српску земљу, желећи и хтијући оснажити пријестол родитеља мојих. И тамо ишавши окруњен бјех од Бога дарованом ми круном на краљевство прародитеља мојих, да будем у Христу Исусу побожан и од Бога постављени Стефан, краљ Србима и Босни и Поморју и Западним странама. И  потом почех с Богом краљевати и правити пријестол српске земље, желећи што је пало уздигнути и што се разорило оснажити. И кад сам дошао у земље Поморске, пришавши пред славни и добронарочити град Дубровник, и ту изиђоше пред наше величанство  поштена властела дубровачка, са сваком славом и чашћу и подсјетише наше величанство на своје законе, уговоре и повеље које су имали с прародитељима нашег величанства.”

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This