Izaberite stranicu

На данашњи дан, 22. марта 1794. године Конгрес САД усвојио закон којим је америчким бродовима забрањен превоз црних робова из Африке у Америку.

Најранији извор у коме се помиње ропство је Хамурабијев законик (Месопотамија, око 1800. п. н. е.) из кога се види да је већ тада било широко распрострањено и прихваћено. Историја ропства у античком свијету је блиско повезана са ратовањем. Извори из Месопотамије, Египта, Израела, Грчке, Рима, Персије, Кине, цивилизација Маја, Астека и Индије обилују поменом ропства у ратном контексту. Ратни заробљеници су најчешће завршавали као робље на имањима победника. У многим заједницама, број робова је далеко премашивао број слободних људи. Према робљу се свуда поступало окрутно, али не и крајње сурово јер су били „скупоцјена роба“. Ропство се појављује прије писане историје на свим континентима. Послије усвајања писане ријечи, примјери ропства биљеже се међу разним племенима Германа, Викинга, Арапа, Индијанаца, у Африци, на Новој Гвинеји, Новом Зеланду. Дужничко ропство се такође појављује јако рано. У Хомеровој Грчкој било је ријетко али законито да господар бије или убије роба. Египћани су робље доводили из ратних похода или су их куповали. У Египту није било много робља. Земљу су обрађивали слободни сељаци а упркос раширеном вјеровању, пирамиде су градили слободни радници. Сви робови били су у власништву фараона и нијесу продавани осталим грађанима. Фараони су имали обичај да покањају робље свештеницима и војсковођама. У Риму око 15% до 20% популације били су робови. Положај роба је зависио и од врсте посла којим се бавио, те су робови који су радили у господаревој кући били у знатно бољем положају од робова земљорадника. Робови у Риму који су учествовали у побунама често су завршавали на распећу. Живот роба у древној Кини је био изузетно тежак. Многе имућне кинеске фамилије су робове користиле за сваки тежи рад у пољу и кући. На двору кинеских царева било је и више хиљада робова. Арапи су налазили робље првенствено по насеобинама и лукама источне Африке. Ово је један од најстаријих познатих путева трговине робљем и стотинама је година старији од трансатлантске трговине коју су вршили Европљани. Робови ухваћени на обалама источне Африке завршавали су у Арабији, на блиском истоку, Персији и на индијском полуострву. Процјене броја Африканаца који су овако одведени са континента крећу се од 11 до 17 милиона од 650. године до 1900. године. Број робова које су Европљани одвели у Америку је око 11-12 милиона од око 1500. године до касних 1860-их година. У Османском царству робиње су служиле често само као средство за продужетак лозе Султана, рађајући му синове и тиме јачајући његову моћ али само ако су биле за њега вјенчане. Турци су у робље одводили балканске народе и народе са простора јужне Русије. Будући да је највећи број робова у Турској било хришћанске вјере, ропство је превасходно имало религијску а не расну конотацију. Елитне трупе турске војске били су јаничари и готово сви су поријеклом са Балкана.

Открићем Америке и стварањем првих колонија почиње око 1500. године и трансатлантска трговина робљем из Африке за Америку. Одвођена су и продавана читава племена и села са простора западне Африке које чине данашње државе Гвинеја, Конго и Ангола. Познати су случајеви преко 250 побуна Африканаца робова на бродовима који су их одводили у далеки Нови Свијет. Европске земље које су учествовале у овој трговини биле су Француска, Британска империја, Португалија, Шпанија, Белгија, Холандија а у многим су другим државама постојале фирме које су се тиме бавиле. Робови су одиграли изузетно важну улогу, нарочито у економском смислу, у свим робовласничким друштвима. Таква је ситуација и са земљама као што су Бразил, Бермуда, Куба, Хаити, Јамајка, Доминиканска Република и САД. Нетрпељивост између робовласничког југа и напреднијег сјевера у САД око питања ропства сматра се једним од узрока Америчког грађанског рата 1861. године.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This