Izaberite stranicu

Признање „Новости“ за књигу године свечано уручено у Народном позоришту

НАГРАДЕ су као антибиотици: залечују ране, крепе организам, подижу животну кондицију. Оне су ветар у леђа свим пловидбама, свим узвитланим и обасјаним јарболима, поринутим у светска пространства. Тамо где су оне нема тунела, нема мрака непостојања. Оне су Да животу, Да крвотоку. Оне су доказ да је у вама ватра живота саживела, да је ковина на којој сте радили права и да је подвучен знак једнакости између рада и резултата. Нема ту никакве патетике. Оне, те стваралачке ловорике, људском створу светле на свим раскршћима недоумица, неверица, болних преиспитивања, које тако често потресају наш живот.

Ово је поручио песник Алек Вукадиновић, уз Мила Ломпара овогодишњи лауреат признања „Меша Селимовић“, које додељује Компанија „Новости“, у беседи коју је са сцене Народног позоришта током церемоније уручења награда прочитао његов син Бодин. Наследник је уместо Алека и примио плакету – рељеф са Мешиним ликом (рад вајара Банета Савића) и Повељу из руку Милорада Вучелића, главног и одговорног уредника Компаније „Новости“, који је исто признање у среду лично уручио и професору Ломпару.

Награду су (са по 20 гласова) добиле две сасвим различите књиге: поетска збирка „У ватри се Бог одмара“ Алека Вукадиновића, у издању „Конраса“, и студија „Црњански – биографија једног осећања“ Мила Ломпара, у издању „Православне речи“. Први пут је ово престижно признање добила и једна есејистичка књига.

Радост због овог преседана и понос због тога што се, уз поету Алека, њиховом друштву придружио управо Мило Ломпар, нису крили ни њихови претходници, ранији добитници „Меше“, који се сваке године потруде да у што већем броју присуствују свечаном уручењу признања.

Одломке из награђених књига читао је драмски уметник Небојша Кундачина, а након Јована Пејчића који је говорио о Алековој „суштој поезији“, Бодин Вукадиновић изрекао је очеву беседу у којој је песник описао и „космички страх“ који је осећао исписавши своју најбољу књигу до сада, збирку која му је донела награду.

– Нема почасти са којом један стваралац са ових простора толико жуди, као што је то Ловоров венац који носи име једног од највећих писаца за које зна српски језик и српска култура – име Меше Селимовића… – навео је у беседи поета.

– Меша Селимовић није херметичан писац; не постоји реченица у његовој прози која се опире читаоцу. Напротив: те реченице су магнети, који својим лековитим ферментима просто окрепљују читаочеву душу. Матица његових речи најчешће је дубока вода смисла, она „сложена једноставност“ исказа, тим сложенија што је прозирнија, и у чије прозирне воде најчешће потонете. Постоји мноштво Мешиних исказа који позивају на размишљање. Један од таквих је да је „човек увек на губитку“, што говори и о његовој антропологији. Сличну антропологију имао је и његов најбољи тумач, чувени Никола Милошевић.

О „узбудљивој духовној биографији“ Црњанског из пера професора Мила Ломпара, који слови за наследника чувеног професора Милошевића, говорила је ус реду песникиња и књижевна критичарка Бојана Стојановић Пантовић. Потом се многобројној публици обратио сам лауреат, надахнуто говорећи како о писцу коме је посветио чак четири монографије, тако и о Селимовићу, чије име носи признање којим је Ломпара „овенчао“ управо Црњански.

Лопмар је истакао да Црњански и Меша нису по много чему слични, али се ипак у понечему подударају, те навео како је Меша говорио да је барокни језик Црњанског, „сав на површини“, језик „непогодан за дијаболична стања“ која су се у Селимовићу јављала.

Двојица великих писаца су се срели управо у разлици својих књижевних осећајности, рекао је професор Ломпар, закључивши:

– Тако се изнова потврдило да начин гледања, перспектива у којој се образује приповедна свест, одређују уметнички језик: антрополошки код Селимовића, космолошки код Црњанског. Премда битно различити као писци, они су били подударни у самосвесном избору сопственог језика, јер су били вођени аутентичним интерпретацијама искуства. У тој самосвести су свакако били блиски, као што су (окружени највећим писцима свог доба) седели један поред другог на позорници Народног позоришта 13. октобра 1974. године: као што су блиски у нашим садашњим речима о њима, које изговарамо на истом месту, скоро четрдесет и пет година касније.

ПОСВЕЋЕНИЧКО ДЕЛО

Основна истраживачка, сазнајна и вредносна намера Мила Ломпара, јесте да преиспита и деконструише дуготрајне и жилаве стереотипе о личности, деловању и укупној вредности књижевног дела Милоша Црњанског у српској култури и историји књижевности, те да уједно успостави и један нови канон наше модерне литературе. Надамо се да ће после ове драгоцене, посвећеничке књиге српска култура и њене институције постати свесније огрешења о великог писца и његове разнолике садржаје страности, који би безусловно морали бити положени у њене темеље – рекла је Бојана Стојановић Пантовић.

ПОГЛЕД УНАЗАД

АЛЕК Вукадиновић не скупља песме у збирке, он пише књиге. Од његових десет досад објављених посебних наслова, свакоме делу једнако одговара атрибут књиге… Неупутно је (мада је, разуме се, могућно) говорити о књизи „У ватри се Бог одмара“ изоловано, пренебрегавајући сав тај тајни сплет додира и прожимања које она успоставља с ранијим Вукадиновићевим песмама. Њу је, дакле, неопходно читати с погледом уназад – рекао је Јован Пејчић.

УТИСЦИ

МИЛИСАВ САВИЋ-НАСЛЕДНИЦИ

ДАВНЕ 1972. објављивао сам у „Књижевној речи“ песме Алека Вукадиновића, као велике наде српске поезије, песника који веома успешно спаја традиционално и модерно на линији Настасијевића и Попе. Мило Ломпар је, пак, једини прави наследник Николе Милошевића – образован, сјајан говорник, бескомпромисан у својим ставовима.

РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ-ЗНАЧАЈ

КАДА говоримо о Алеку Вукадиновићу и Милу Ломпару, реч је о једном великом песнику који из таме векова вуче златну жицу српске поезије, и о једном од најученијих Срба данас. Управо је овако, као професор Ломпар, говорио и Никола Милошевић – све што изговори могло је одмах да се штампа.

ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ-ЗАСЛУЖЕНО

РАДУЈЕ ме што се нашем друштву, добитника „Меше“, придружује пре свега Мило Ломпар, који је већ дуже време најмаркантнија појава на српској интелектуалној сцени.

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ-БРИЉАНТНО

У СВОЈОЈ књизи „Црњански: биографија једног осећања“ написаној из једне бриљантне аналитичке позиције и једне скоро синовљевске посвећености, Мило Ломпар је историјски контекстуализовао личност и дело Милоша Црњанског, показујући у којој мери књиге овог великог писца с којим се српска књижевност високо узнела, одговарају на изазове данашњег историјског тренутка.

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This