Izaberite stranicu

У периоду када нас и само великопосно путовање ка Васкрсењу призива на добра дијела, породица Војиновић из Подгорице покуцала је на врата нашега срца, пружајући нам прилику да покажемо своје човјекољубље по коме ће нас Бог познати и судити.

Ових дана, послије вишегодишње борбе, Војиновићи су се обратили добрим људима за финансијску помоћ у лијечењу њиховог члана, петогодишњег Владана који болује од церебралне парализе, астме, хетеротопије сиве масе, поремећаја мјешовитог говора…

Владан је рођен прије времена, у 37-ој недјељи трудноће, али, како истиче његова мајка Александра Војиновић, иако је његово опште стање захтијевало смјештање у инкубатор, из техничких разлога, то није правовремено урађено. Цијаноза плућа и недостатак кисеоника у мозгу оставиле су трајне последице на Владана, и његово безбрижно дјетињство испуниле тешком и неизвјесном борбом у којој је сваки корак побједа, сваки глас награда, а циљ се тек негдје у даљини назире.

„Наша упорна, неизвјесна борба је почела прије 5 година…Снагу сам црпијела из ријечи др Данојле Дакић која нам је приликом отпуста из болнице казала да су они (љекари) урадили све што је било до њих а да је остало на нама. То ми је помогло да схватим којим путем треба да кренем и на томе сам јој захвална. Од тог дана чинимо све што је у нашој моћи, а остало препуштамо драгом Господу“, прича забринутим, али енергичним гласом ова брижна мајка.

Наглашава да су се код Владана, у његово развоју, од почетка видјели одређени проблеми које нико није примјећивао, осим ње и др Драгане Вучић из Игала.

„Сви су били мишљења да то умишљамо и негирали дијагнозу др Вучић, која се на крају потврдила, а ја сам била окарактерисана као презахтјевна мајка“, са уздахом наставља своју причу госпођа Александра.

Захваљујући подршци и помоћи родитеља и брата, Александра са Владаном, који је тада имао годину и осам мјесеци, одлази у Београд, на Институт за фонетику говора.

Уздрхталих руку показује налазе и говори да их је сам Бог тамо послао, јер да су дошли послије треће године Владановог живота, било би касно. И тако, иако су прогнозе биле слабе, ова храбра мајка се ухватила у коштац и са болешћу и са многобројним пропустима који су, како тврди, пратили њеног сина од рођења.

„Да бих му помогла, ишла сам на разне едукације, учила и још увијек учим… Послије Београда, по препоруци љекара, ишли смо у Бању Ковиљачу, Загреб гдје су нам много помогли“, присјећа се Александра.

Владаново опште стање знатно је напредовало. Почео је да хода и говори, али та дуга и тешка борба финансијски је исцрпила ову породицу скромних примања која са још двоје малољетне дјеце, живи као подстанари.

„За све ово вријеме борили смо се подижући кредите, што ми, што моји родитељи, али смо исцрпјели све могућности“, истиче Александра и наглашава да се обраћала за помоћ разним установама и компанијама, да је било помоћи, на чему је јако захвална, али да то није довољно.

Госпођа Војиновићева наводи да се узалуд обраћала Министарству здравља како би Владану обезбиједили наставак започетог лијечења, које је дало видљиве резултате.

Доктори који прате Владаново лијечење тврде да је постигнут велики успјех с обзиром на његову дијагнозу, но Александра не жели да стане на томе. Каже да није било упорности и пожртвованости не би било ни тог напретка, и да јој је то подстрек да треба да настави даље.

„Од свега ми најтеже пада сазнање да можемо да дођемо до циља – да Владана оспособимо за школу, а да за то немамо довољно новчаних средстава“, говори тихим гласом забринута мајка. Додаје да им је за ову годину потребно око 5.000 еура да би покрили трошкове лијечења у Загребу, Београду и Бањи Ковиљачи, које би помогло у припреми овог петогодишњака како би, по препоруци љекара, пробао са редовним школовањем.

„Ни сама више не знам како се борим, али знам да морам. Ја, као родитељ, морам да дам све од себе, да пробам да свог сина припремим за школу. То је борба за његово оспособљавање за самосталан живот“, наставља своју причу Војиновићева уз објашњење да не може вратити вријеме, нити хоће да га троши гонећи се са онима који су довели њеног сина у стање дјетета са посебним потребама.

Како Владан мора свакодневно да вјежба и има одговарујући третман, за који се једним дјелом наша сестра Александра већ оспособила, породица је једну просторију од 20 квадрата почела да опрема неопходним справама и прилагођава његовим потребама.

„Није лако, али се ипак надам. Као родитељ молим све да ставе руку на своје срце и колико су у могућности да нам помогну“, завршава свој апел за помоћ пожртвована мајка, Александра Војиновић, која свој крст носи храбро и чини све што је у њеној моћи, а нама препушта да је и ми у томе слиједимо и помогнемо колико можемо.

Свети Јован Богослов нас учи да ни једно друго служење није толико угодно Богу као милосрђе и да нас праведни Дародавац, ни за шта друго неће толико наградити као за испољено човекољубије: „Дужни смо, као људи, да чинимо добро свакоме, у било каквој невољи да се налази. Сви они једнако имају право на наше сажаљење и милост нашу, те због тога и погледују у наше руке, као што и ми упиремо свој поглед у руке Божије када нешто молимо.“

И зато, драга браћо и сестре, по ријечима Христовим Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте, помозимо! Свако према својим могућностима, упишимо се у књигу милосрђа и заблагодаримо Господу на томе што нам је у ове дане дао прилику за то.

Помоћ можете уплатити на жиро рачун:

Александра Војиновић

Societe Generale Montenegro

550-0120100053859-41

Весна Девић

 

Pin It on Pinterest

Share This