У Русији се 17. марта прославља Свети благовјерни Данило Московски (1261 – 1303), оснивач првог манастира у Москви.
На обали ријеке Москве, на пет врста од Кремља, благочестиви кнез Данило, најмлађи син Светог благовјерног кнеза Александра Невског, основао је 1282. мали дрвени храм у име свог небеског заштитника – преподобног Данила Столпника. Тако је положено начело „првога у Москви“ мушког манастира, који је кнез издржавао од сопствених средстава. Тридесет година владавине кнеза пале су у вријеме татаро-монголског ига и кнежевских међусобних свађа, али своју баштину кнез је умножио не силом оружја, него побожношћу и очувањем мира, добровољним присаједињавањем њему других земаља.
Примивши велику схиму с именом у част пророка Данила, свети кнез Данило се упокојио (17) марта 1303. године. Према његовом смиреном завјештању, погребен је на манастирском гробљу поред осталих простих инока.
БЛАГОВjЕРНИ КНЕЗ ДАНИЛО МОСКОВСКИ: БОГ МЕ НИЈЕ ЗАБОРАВИО
Родоначелник московских кнежева и царева свети благовјерни кнез Данило Александрович живио је у сложено вријемe. Добивши скромно московско имање, био је принуђен да учествује у борби своје браће за велико књажевство. У то вријеме ратничка вјештина кнежева и његове дружине заједно с политичком лукавошћу изгледа да су били једини услови преживљавања. Само се на тај начин могло супротставити покварености браће и свирепости непријатеља. Међутим, свети кнез Данило умио је да нађе оружје, силу којој није могла да одоли ни најтврђа историјска логика. Јер тај тихи владар скромног другоразредног имања требало је заувијек да остане малопознати кнез, чији иметак је прије или касније требало да буде подијељен јаким сусједима. Али десило се сасвим другачије: «Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла» (Мф. 21: 42).
Постоје у историји хришћанства, у историји Русије, моменти на које би требало увијек подсјећати – и приликом оцјењивања онога шта се дешава у свијету и у односу на живот конкретног човјека. Јер некада, прије 2000 година, скромни рибари из мале римске провинције супротставили су се читавој васељени. Њих су мучитељи 300 година уништавали, нису их помињали, прогонили су их, међутим, трпљењем и кротошћу они су на крају побиједили упркос свој логици. Исто видимо и у животу благовјерног кнеза Данила Московског. Године 1282, он је, заједно са својим братом Андрејем и другим кнежевима, иступио против другог брата Димитрија. Међутим, на првом сусрету код града Дмитрова, захваљујући напорима светитеља, закључен је мир и није се пролила крв.
Када је 1293. године брат св. Данила, велики кнез Андреј Александрович, заједно с Татарима из Хорде, предвођеним Дјуденом, опустошио руске градове, благовјерни кнез је одлучио да их пусти у Москву да би спасао народ од уништења. Светитељ је непријатељу предао кључеве од града како би избјегао крвопролиће, и са својим народом искусио ужасе варварског напада.
Године 1300. када је Свети Данило побиједио издајничког рјазањског кнеза и Татаре, он није искористио побједу да би узео туђе земље или богати плијен, као што је било уобичајено у тим временима, већ је показао примјер истинског нестицања, љубави и братољубља.
Године 1302. перејасљавски кнез Јован Димитријевич предао је своју кнежевину вјерном кнезу Данилу. Перејасљавска земља заједно са Дмитровом била је прва након Ростова, како по броју становника, тако и по снази. Перејаслављ-Залески је био добро заштићен са свих страна. Међутим, свети кнез је остао вјеран Москви, која је до по тадашњим мјерилима била скромна, и није пребацио престоницу кнежевине у Перејаслављ, јачу и значајнију за то вријеме…
Митрополит московски Платон у Житију светога кнеза пише о великом дјелу тог подвижника благочешћа: «Овај првобитни оснивач поставио је темеље садашњој величини Москве, поплочавши тихим стопама само малу стазу. И овдје се подсјећамо приче из Старог Завјета. Илија, велики пророк, у тешком тренутку, кад су га Израелци прогонили и обожавали идоле, замолио је Господа да му се Сам он јави. Пророк је добио следећи одговор: «Изађи и стани на гору пред Господом, и гле, Господ пролажаше, а пред Њим велики и јак вјетар растрзаше планине и сламаше камење, али не бјеше Господ у ветру; након вјетра дође земљотрес, али Господ не бјеше у земљотресу; послије земљотреса дође ватра, али Господ не бјеше у огњу; послије ватре дође глас тих и танак, и тамо бјеше Господ ” (1. Цареви 19: 11–12).
И доиста, величина дјела коју је постигла кротка и тиха нарав благовјерног кнеза, увјерава нас да Бог није у сили, већ у истини. Сам светитељ је послије своје смрти, посвједочио о томе да је побиједио свијет Христовом љубављу. Заиста, много година касније, за вријеме великог кнеза Јована Трећег (1462–1505), преподобни Данило се јавио младићу из окружења великог кнеза и рекао: «Реци у моје име великом кнезу Јовану: ти си сам себе утјешио, а мене си заборавио, али Бог ме није заборавио». И у тим ријечима, супротно свакој логици, политичкој и историјској перспективи, исцртан је побједнички знак благовјерног кнеза: «Бог ме није заборавио».
Живот и подвиг светог благовјерног кнеза Даниа Московског јесу примјер праве хришћанске храбрости, достојан памћења не само владара, политичара, него и најобичнијих хришћана. Била је храброст – вољети упркос свему, остати вјеран јеванђелским заповјестима, када логика догађаја, који се дешавају, негира то. Историја опет и опет оправдава истину о томе, да је најтемељнија основа сваког дјела камен љубави Христове, јер «блажени кроткии јер ће наслиједити земљу» (Мф. 5: 5).
Свештеник Роман Савчук
https://pravoslavie.ru/103.html
Приредила и превала: Марија Живковић
