Izaberite stranicu

„Дјеца кроз вјерску наставу уче да воле себе и друге као Божју дјецу. Сваки човјек је биће Божије, непоновљиво и јединствено. Ако дијете одраста са ставом да је оно Божије биће, анђео Божији, оно ће се трудити да се тако понаша. Поштоваће и себе и друге, који су такође Божија створења. Завољеће и себе и друге и свијет као Божију творевину“, каже за Круг младих протојереј Драгослав Ракић.

При Саборној цркви Светог Николе у црквеној згради у којој је и прије Другог свјетског рата вршена вјерска настава у Тудоровићима, дјеца из Будве и околних мјеста и данас уче основе вјере и православља.

Сваке недјеље, рано ујутру, организованим превозом из Будве, одлазе они високо у Тудоровиће, гдје заједно са родитељима учествују у литургији и богослужењу. Након тога, слиједи час вјеронауке, у учионици која подсјећа на оне некадашње, у којима се стицало превасходно духовно знање и васпитање. Протојереј Драгослав Ракић тада им говори о важним питањима духовности, мотивишући их да кроз учење библијских текстова проширују своја знања из историје, географије, откривају теологију и богословље, које ће их увести у свијет друштвено-хуманистичких наука, и стварати критички став, мишљење, отварати ум ка разумијевању свијета у свим његовим различитостима.

У разговору са њим сазнајемо која је улога и значај школе вјеронауке, по каквом и чијем лику је потребно образовати дјецу и шта то вјерска настава може да пружи младом човјеку.

Помаже Бог оче, за почетак реците нам нешто више о школи вјеронауке којом руководите? Као и о битности, полажају и циљу вјерске наставе?

Бог помогао Вама и вашим читаоцима. Прије свега да заблагодарим на дивном мисионарском раду вас младих сарадника на челу са уредником часописа, будући да се у сваком броју бавите неком од актуелних тема или проблематика са којима се млади сусрећу, пружајући им одговоре и мотивацију за добре ствари, а свакако да је вјеронаука од велике важности за правилан развој човјекове личности.

Наша школа вјеронауке обновљена је прије десет година у Тудоровићима при Саборној цркви Светог Николе у црквеној згради у којој је и прије Другог свјетског рата вршена вјерска настава. Од тог времена до данас вјерска настава се врши континуирано по плану и програму који формулише Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске. Настава се одржава сваке недјеље почињући Светом Литургијом, организованим доручком за све и часом вјеронауке у наставку. У оквиру школе редовно се одржава и посебно одељење Дјечијег хора „Света Јелена Штиљановић“. Сама настава се одвија по сличном моделу као и у другим васпитно образовним установама и посједуе богат садржај ваннаставних активности, као што су на првом мјесту учешће у богослужењима, које се огледа тако да дјечаци прислужују са свештеником у олтару док женски хор поје за пјевницом, различите свечаности у Црној Гори у којима је наша школа учесник, садржајна поклоничка путовања на којима се стиче духовно, културно и историјско знање уз добро дружење и расположење. У свим активностима школе родитељи заузимају веома вриједну улогу својим доприносом и ангажовањем. Док се на крају школске године дјеци уручују одређена свједочанства.

Шта то вјерска настава пружа младом човјеку и због чега је она потребна ?

Образовање је непотпуно, ако му недостаје вјера. Вјеру можемо да одредимо као потврду невидљивих ствари, као убијеђеност у невидљиво, као у очигледно.

Свако наше сазнање из ма ког сегмента живота, било би осујећено ако у том сазнању нема и вјере. Веома надахнут истраживач у области психологије, филозофије, теологије, Владета Јеротић, упућује нас: „Вјера остаје, и за најумнијег боготражитеља, изнад знања, јер само вјера, према Светом Григорију из Нисе, открива Треће Небо. Али вјера се такође, као и знање (које мора прећи у сазнање), непрестано богати и продубљује у току непрекидног процеса обожења“.

Васпитање и образовање су неодвојиви, у узрочно-последичној су вези и само се вјештачки могу одвојено посматрати. Циљ васпитања није само у квантитативном знању и испуњењу истином, љепотом и добром, „него првенствено ослобођење човека од несавршенства и тиме зла које га помрачује и спречава да приступи и да прихвати на цјеловит начин Истину и разоткрије и оствари пуноћу свог лика“.

Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије саопштава да хришћанство има сопствено схватање васпитања и образовања, он не говори о самониклости и самодовољности, него о схватању које се окреће Суштаственоме.

Вјерска настава неопходна је у васпитању и образовању дјеце због много циљева: васпитних, образовних, социјалних, педагошких, психолошких, моралних, друштвених и еколошких.

Вјеронаука је потребна дјеци и родитељима, друштву и држави, она је стратешки предмет.

Дјеца кроз вјерску наставу уче да воле себе и друге као Божју дјецу. Сваки човјек је биће Божије, непоновљиво и јединствено. Ако дијете одраста са ставом да је оно Божије биће, анђео Божији, оно ће се трудити да се тако понаша. Поштоваће и себе и друге, који су такође Божија створења. Завољеће и себе и друге и свијет као Божију творевину.

На вјеронауци дијете усваја хришћанске вриједности и етику као универзалну категорију. Кроз двије највеће Христове заповјести о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“ и „Љуби ближњега свога као самога себе“ научиће да поштује родитеље, своје ближње, уважаваће друге људе и њихове потребе. Кроз разноликост биљног и животињског свијета, дијете схвата да су и људи различити и разнолики и прихвата их као такве јер су створени по Божијем обличју. Ученици у пракси, кад уче ове заповјести и кад их заједно тумаче са вероучитељем, сами схвате да би усвајање и понашање људи по Божијим заповјестима направило много љепши свијет од овог у коме живимо.

Кроз тумачење десет Божијих заповести, ученици схватају да свет не може да егзистира у хаосу, да прве четири уређују однос између човека и Бога, а осталих шест међуљудске односе. То је и Божија заповест и Божији завјет. Сав морал и вјера које треба понудити ученицима су сажете у десет Божијих заповијести.

Како бисте окатегорисали положај вјерске наставе данас?

Вјерска настава је предмет о коме се много дискутује, који се грчевито брани или оспорава годинама. Сви се сматрају позвани да доносе свој суд о вјерској настави, да је критикују или бране, да се минимализује или потенцира њен васпитно-образовни значај.

Често се вјеронаука проблематизовала зависно од тренутне климе у друштву, актуелних политичких дешавања, разних афера и јавних очекивања. Као и на остале друштвене и јавне теме, сви о одређеној теми имају мишљење, које са мање или више (или без) аргумената заступају.

Проблем данашњег школства је ментално улењивање дјеце, све им се пласира скраћено, прерађено, поједностављено, без потребе да уче, откривају, мисле, напрежу ум. Вјерска настава подстиче вриједност знања, мотивишући дјецу да кроз учење библијских текстова проширују своја знања из историје, географије, откривају теологију и богословље, које ће их увести у свијет друштвено-хуманистичких наука, стварати критички став, мишљење, отварати ум ка разумијевању свијета у свим његовим различитостима.

Наши средњошколци најчешће немају идеје, идеале, став, критичко мишљење о друштвеним појавама. Не разумију европску и свјетску цивилизацију, хришћанску традицију која се осликава у свим наукама и умјетностима. Отупјели смо дјецу, потцијенили њихове менталне могућности, умртвили им дух и интелектуални развој.

Данашња дјеца живе у виртуелном свијету, не говорим овђе о компјутерима и видео игрицама. Проблем је у томе што дјецу штитимо од реалног живота, све док не излете из гнијезда, а онда падну, неприпремљени и несигурни. Дајемо им лажно самопоуздање за лажне ситуације и имагинарне животе. Кад постану пунољетни и престану да буду ученици и дјеца, спољни свијет им укида права, намеће обавезе које не познају, правила која нису научили, свијет који је реалан. Слиједи шок, депресија, агресија, алкохолизам, наркоманија, самодеструкција, девастирање.

Вјерска настава учи дјецу да је живот Божији дар и да је вриједан ма како он био тегобан, да Бог даје јачим и поузданијим људима већи терет и већу одговорност, да је то част и потврда, а не казна. Објашњава се дјеци сваки појам, управо зато да се побиједи страх, јер незнање ствара страх. Вјера учи да се хришћани не боје, да човјек који вјерује никад није сам и напуштен, већ је са Богом. ,,Кад сам сам, онда сам најачи, јер сам с Тобом Господе”.

Христос је учио своје ученике да побиједе страх и буду у миру. То је аутентично приказано у филму “Апокалипто” Мела Гибсона, који ученици радо гледају и хришћански тумаче.

Вјерска настава даје могућност да дијете сагледа живот и човјека на потпунији, љепши и смисленији начин.

Млад човјек ће се кад-тад суочити са метафизичким питањима, питањем смисла и оностраног. Ако до тог нестабилног и лабилног периода нема вјерски темељ, он ће лутати, залутати, његова усамљеност и затвореност ће га још дубље повући, а питања ће навирати.

Суштинско питање овдје је: гдје ће тинејџер или млад човјек потражити одговоре? Када дјеца од малена одрастају у вјери, она сазријевају са већ усвојеним одговорима на још непостављена питања.

Какав савјет бисте дали школству и родитељима?

Породица и школа су данас изгубиле своје улоге и своје мјесто у формирању младог човјека. Вјерска настава покушава да надомјести ту празнину. Није довољна само вјерска настава, један час недељно у цркви. Потребна је прије свега општа друштвена катихизација и евангелизација. Вјерска настава потребна је и родитељима и наставницима и дјеци. Повратак вриједностима, култури, образовању.

Образовање је ријеч која нас упућује на то да се нешто образује, прави, формира по неком, нечијем образу, лику. ,,И створи Бог човјека по обличју, образу, лику, свом…”

По каквом и чијем лику је потребно образовати дјецу!? Шта треба да представља образовање?

Велика је одговорност свих оних који образују. Свако може, по Божијој вољи, допуштењу и милости, да буде родитељ. Не може свако да буде наставник. То је огромна одговорност и мисија. О томе су писали многи философи, психолози, психијатри: Ерих Фром, Ниче, Суходолски, Еразмо Ротердамски, Комненски, Монтесори, др Светомир Бојанин.

Ми, одрасли сносимо одговорност за васпитање и образовање младих. Отац Артемије Владимиров у својој књизи ,,Уџбеник живота” каже:

“И једног дана свако од нас ће стати пред Оца нашег Небеског и рећи ће: “Ево мене Господе, а ево и дјеце моје, мојих ђака“.

И по дјеци ће нам се судити и бити оправдан наш земаљски живот.

Благодаримо на исцрпним одговорима који ће приближити нама и нашим читаоцима појам, положај, и смисао постојања и вршења вјерске наставе.

Извор: http://www.krugmladih.com

Pin It on Pinterest

Share This