Izaberite stranicu

На данашњи дан, 14. марта 2002. године представници Србије, Црне Горе, СР Југославије и Европске уније потписали су у Београду Споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе. Тиме је престала да постоји заједничка држава. Југославија је била следбеница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, формиране на крају Првог свјетског рата.

Србија и Црна Гора бивша је државна заједница коју су чиниле републике Србија и Црна Гора. Трајала је од 4. фебруара 2003. године до маја 2006. године, када су САД, Њемачка, Велика Британија и остале моћне свјетске државе признале резултате референдума у Црној Гори. СЦГ је била европска земља која је држава-континуитета са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ). Административни центар СЦГ је био Београд, а у Подгорици се налазио Суд СЦГ. СЦГ се граничила са Мађарском на сјеверу, Хрватском, БиХ (Републиком Српском) и Италијом (морска граница) на западу, Румунијом и Бугарском на истоку, и Албанијом и Сјеверном Македонијом на југу. Постојање СЦГ је било регулисано кроз Уставну повељу СЦГ донијету 4. фебруара 2003. године.

Кад је проглашена Савезна Република Југославија 1992. године, Уједињене нације и многе поједине државе (поготово САД) нису хтјеле да је признају као државу-континуитета са СФРЈ, иако су је признале као државу. СРЈ није била члан УН до 2000. године, а када је постала, након Петооктобарског пуча, одмах је њено постојање доведено у питање. Власти у Црној Гори су након 1997. године заговарале аутономију (увођењем полицијских контрола на граници са Србијом, одбијањем да прихвате ванредно и ратно стање на својој територији током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године). Током 2001. године, интензивирани су преговори двије републике, који су већином вођени у Београду и на Светом Стефану.

Коначно, Србија и Црна Гора су 14. марта 2002. године склопиле нови споразум о наставку сарадње, који је између осталога укинуо име „Југославија“, а нову државну заједницу назвао Државном заједницом Србија и Црна Гора. Споразум су потписали челници обије републике, савезне државе и Хавијер Солана из Европске уније. По формулацији, постало је јасно да ће нова заједница бити најближа статусу уније, много лабавијем виду заједништва од дотадашње федерације. Нова уставна повеља оставила је могућност свакој републици чланици да организује референдум о независности након три године.

Новом уставном повељом, укинут је директан избор институција заједничке државе: скупштина се бирала равноправним делегирањем из обије републичке скупштине, предсједник се бирао у скупштини, а он је уједно био и предсједник Савјета министара- тијела које је замијенило Савезну владу. Ове институције су имале свега неколико овлашћења, и то већином у спољњој политици, јер је остатак надлежности прешао на републичке институције. Скупштина СЦГ само је усвајала законе у вези са људским правима, спољном политиком и ратификовала разне споразуме. Укинут је и статус главног града, а умјесто тога, Београд је постао административни центар, са готово свим заједничким институцијама. Умјесто Уставног суда, предвиђен је Суд Србије и Црне Горе са сједиштем у Подгорици, који никада није конституисан. Заједничка Народна банка је подијељена на републичке. СЦГ све вријеме била само мораторијум на планирано раздвајање Црне Горе и Србије.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This