Izaberite stranicu

На данашњи дан, 14. марта 1897. године у Београду је умро Милорад Медаковић. Борио се за ослобађање српског народа и романтичарским заносом ширио  идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу. Ношен патриотизмом Милорад 1844. године одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера. Послије неколико година Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, гдје му Његош повјерава улогу коректора „Горског вијенца“. По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Одлучује да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру.

Септембра 1848. године Милорад се обрео у Котору, а два мјесеца касније у Сремским Карловцима, гдје се прикључује свом брату, доктору филозофије Данилу Медаковићу, који је у то вријеме био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад Mедаковић је био ухапшен. По изласку из затвора одлази у Загреб, гдје се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“. Крајем 1854. године Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. Прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно вријеме био је чиновник Руског посланства у Београду. Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. године постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897. године у 74. години живота, завјештавши три куће и све акције српском народу. Најзначајније дјело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This