Izaberite stranicu

Прва позната српска пјесникиња била је монахиња Јефимија, с почетка 15. вијека, а прва списатељица је Еустахија Арсић, Српкиња и угарска племкиња која је живјела на почетку 19. вијека. Појављује се у плејади пјесника класицизма, а пише и прозу која је по својој идеји водиљи блиска схватањима Доситеја Обрадовића.

Еустахија Арсић  je рођена у породици Цинцић у Иригу, 14. марта 1776, а упокојила се у Араду 17. фебруара 1843. године. О школовању Арсићеве нема података, али се зна да је била образована. Читала је Рајића, Доситеја, Стојковића, Кенгелца и Јулинца. Била је претплаћена на сва Доситејева дjела, још почетком 19. вијека, у Араду, где је живјела са родитељима. Од страних писаца читала је Томсона, чијим је Сезонама била инспирисана за своје дјело Полеинаја размишленија. По њеној пјесми Слово надгробное из класичне старине види се да је познавала и ту врсту књижевности. Постоје индиције да је знала њемачки или енглески, латински и румунски. Млада се удала за извјесног Лацковића, трговца у Копривници, затим за Тому Радовановића, имућног трговца у Карловцу (Хрватска), који је купио племство од бечког двора. Првих година 19. вијека по трећи пут се удала, овога пута за племића Саву Арсића, дугогодишњег сенатора и градског начелника арадског, управитеља и великог добротвора, мецене српских књижевника тога доба. Тек послије удаје за њега почиње се бавити књижевним радом.

Интересовала се за природне науке и била је поборница школовања жена.

Прво своје дјело Совет матерњи штампа анонимно 1814, и посвећује га Урошу Несторовићу. Посебно је штампала још само једно дјело. Сарађивала је у Летопису Матице српске 1829. године, била је ревностан претплатник на сваку српску књигу, на листове и часописе и позната као мецена наших књижевника. Вук Карањић јој се 1821. обратио писмом да му скупља претплату на трећу књигу народних пјесама. Била је добротвор више српских и румунских просветних и вјерских установа. Матици српској је оставила два легата, први 1837, а други већ својим тестаментом 1843. године. У оди коју је Григорије Јакшић посветио њеном мужу и њој, назвао ју је првом списатељицом српском. И Шафарик ће је с истим епитетом уврстити у своју Историју наше књижевности.

У вријеме Карађорђевог устанка, у освит 19. вијека, Еустахија Арсић је била прва образована Српкиња коју обилато помињу и странци. Савременици о првој Српкињи међу књижевницима нису много писали, што и није за чуђење. Мушкарцу у то доба није било свеједно да ли ће његова жена да узме у руке перо или варјачу. Тако се и Еустахијино име појавило два-три пута у неким часописима и нестало. Умрла је 1843. године, готово заборављена, а сахрањена у породичној гробници у Араду, у данашњој Румунији. Тридесет година раније, написала је своју последњу жељу у стиху, молећи пјеснике да јој макар спомену име: „Спомените мја со пјесними, љубимци музи, ту ја жертву потребујем благодарности“. Жеља јој није испуњена. Нико је није ожалио ни у стиху, ни у прози. Никога није било да јој макар упише име на надгробној плочи породице Арсића у цркви у Араду. Потомака није имала, па је опоруком имовину оставила пријатељима, двема арадским црквама и цркви у Иригу, жупанијској болници, Матици српској и српским школама у Араду. Завештала је и фонд од 3.000 форинти на управу општини цркве Саве Текелије тако да годишњу камату ужива пет сиромашних српских удовица.

Њено дјело Слово надгробное штампано је у Антологији старије српске поезије.

Припремила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This