Izaberite stranicu

У име Оца, и Сина, и Светога Духа,

Ријеч „прощать“ (праштати) потиче од древнoруске ријечи „проща“. Једно од њених значења је глагол „«исцелять“ ( лијечити), а друго – „отпускать на свободу“ (ослобађати).

Како је важан и дубок за нас смисао  тих ријечи! Праштати… исцјељивати… ослобађати… Од чега лијечити? Из каквог ропства пуштати на слободу? Сјетимо се Спаситељевих ријечи: „Коме опростите грехове, њему се опрашта; коме их оставите, на њему ће и остати“.

Ако се неко од људи грубо, неправедно и увредљиво односио према нама и због тога праведно окривљен, онда ми хришћани имамо велико право и власт да га у вјечности разријешимо од казне коју заслужује, од веза, од мука, од пакла. Господ нам је дао тако велику моћ – да опраштамо.

То потврђују и свети оци. Ево шта пише преподобни Теофилакт Бугарски у тумачењу Спаситељевих ријечи: „Истину вам кажем: оно што свежете на земљи, то ће бити свезано на небу; и што разријешите на земљи, то ће бити разријешено на небу“. Ако си увријеђен, имаћеш као митара и паганина онога који је с тобом поступио неправедно, он ће такав бити и на небу. Ако га ти разријешиш, тј. ако му опростиш, њему ће бити опроштено и на небу. Јер неће само оно што свештеници разријеше, бити разријешено, него ће и оно, што ми, када с нама поступају неправедно, вежемо или дријешимо, бити свезано или разријешено на небу.

Ето како је то узвишено, ето шта значи наше опраштање! Шта више од тога ми можемо учинити за наше ближње? Ето зашто је опроштај од срца – највећи дар нашем ближњем. И Сам Господ Бог управо у опраштању чека да види у нама Своје ученике, чека, да бисмо и ми за Њим извршили тај милостиви суд над нашим ближњим. И опростили, отпустивши на слободу и исцијеливши од вјечних мука. Наравно, Страшни суд ће вршити Сам Господ, али Промислом Божјим – ма колико то невјероватно и застрашујуће за нас људе звучи – и нама је дато да учествујемо у њему.

Прошле недјеље смо се присјећали суда Божјег као суда о нашем милосрђу. Запамтите, да је Господ рекао да ако смо били милостиви према једном од малих, наших ближњих: ако смо некога нахранили, утјешили, посјетили у затвору или у болести, онда сте то учинили самоме Господу Богу. И награда је таква: „Дођите, благословени од Оца мога, наслиједите царство припремљено за вас од постанка свијета.“ И супротно, ако нисте били милостиви, Господ говори страшне ријечи: „Идите од Мене, проклети…“

У нашем свијету нема никакве друге праве милостиње, осим милосрђа на дјелу. И још – опраштања као више пројаве милосрђа, као «исцјељења» и «отпуштања на слободу».

Протеклих година, на овај дан прије Великог поста, цитирали смо многе ријечи светих отаца о опраштању. Али данас ћу се сјетити ријечи двоје обичних људи. Један је православни хришћанин, а други је једноставно веома мудра особа. Александар Васиљевич Суворов, велики ратник, давао је наређења својим потчињеним, својим војницима. „Од малих ногу“ – говорио је – „научи се да опрашташ преступе свог ближњег и никада не праштај своје“. У овоме је за нас, дубоки и мистериозни смисао Великог поста – опростити другима и не опраштати себи. Чак и ако нам је Господ Сам опростио. За нас, грешнике који живимо на земљи, управо таква мисао, такво расположење духа је и исправно, и поштено и корисно.

А друга изјава је изјава потпуно егзотичне особе – Отa фон Бизмаркa. Он је такође био нека врста хришћанина, иако није православац. Али за опроштај је рекао невјероватне ријечи, на које га је инспирисала сопствена молитва, искуство, и мудрост, и, ма како дјеловало изненађујуће, велико смирење. Мада је био необично оштар човјек, „Жељезни канцелар“, како су га звали. На крају свог живота је рекао: „Живот ме је научио да много опраштам. Али још је више од тога – да тражим опроштај“.

Треба опраштати лако и с радошћу. Са таквим душевним расположењем да нам у души остане свијетло осјећање да смо ми, Божјом милошћу, коначно урадили нешто што је заиста неопходно и важно за нас саме и за нашег ближњег. Да, тако је! Ми смо отпустили, колико је то од нас зависило, човјека на слободу од вјечне смрти. Излијечили смо, по мјери наших слабих могућности, човјека од вјечне смрти и пакла.

И сада, драги наши парохијани, у име све братије, и наравно, у своје лично, молим од свих вас опроштај за све видљиве и невидљиве грехове, које сам вам учинио. Опростите ми, Христа ради!

Па, замоливши за опроштај, хајде да с радошћу почнемо постити, у Светој четрдесетници! „Наступа пост – прољеће душе!“ проглашава Црква. Свијетло и најважније вријеме за православног хришћанина у години.

У чему се састоји пут Великог поста? Ако не мудрујемо, него говоримо једноставно, онда се то може закључити у двије ријечи – молити се и кајати се.

Којим путевима нас само Господ не води до молитве и покајања! Свакога његовим путем,  понекад прилично невјероватним, необичним.

Овдје ћу, да би вам било пријатније да уђете у Велики пост, тако да се увек сјећате ове двије једноставне ријечи – молите се и кајите се, испричати причу која се десила недавно.

Муж и жена, сасвим млади људи, врло модерни, вјерујући, црквени, одлучили су у недјељу да оставе трогодишњег сина код баке и да сами оду у храм, а онда до вечери да се негдје забаве. А бака, морам рећи, била је невјерница. Она није ишла у храм и била је веома скептична према православљу. И ови млади људи никако нису могли да је убиједе да се исповиједи и причести. Али када су се родитељи увече вратили за сина, затекли су баку у сузама и необичној смушености. То једноставно није била иста особа.

– Шта се десило? – узнемирено су питали млади родитељи.

Бака је, прибрано, чврсто рекла:

– Дошло је вријеме: Вјероватно морам да се исповиједим и причестим…

Млади људи једноставно нису вјеровали својим ушима.

А бака је кроз сузе испричала ову причу. Када су млади родитељи отишли, она је нахранила свог трогодишњег унука, а он је, најевши се добро, пришао јој, погледао је одоздо својим чистим невиним очима и рекао:

– Моли се и кај се!

Зашто се смијете, браћи и сестре? А ето баки није било до смијеха!

Унук је поново повукао за хаљину и веома озбиљно, упорно захтијевао: „Моли се и кај се!“ И тако је трајало цио дан. Са сузама је дијете ходало по стану за баком и само понављало: „Моли се и кај се! Моли се и кај се!“

Шта је погођеној жени остало да помисли? Само једно: дјетету је откривено: она мора ускоро напустити овај свијет, треба се припремити за смрт. И ево, оно што одрасли нису могли да ураде током година, ово  невјероватно малено дјетенце је учинило са двије речи: жена је одлучила да сљедећег дана оде код свештеника да би се исповједила и покајала.

Млади родитељи, иако су били изузетно задовољни том одлуком,  ипак нису могли да јој не открију истину. Испоставило се да је дјечак цијелог дана узалуд тражио и молио своју баку да му покаже свој омиљени цртаћ „Малыш и Карлсон“. Али, било како било, све се, као и увијек, остварује по Божјем промислу: потресена свиме што се догодило, бака своју одлуку о молитви и покајању није промијенила.

Запамтимо ову причу и радосно кренимо на пут! Али сада са свом озбиљношћу схватимо ове ријечи – тако једноставне и тако јасне: у Велики пост улазимо да бисмо се  молили и кајали. Амин.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

26. фебруар 2012.

Извор:  Православие.ру

Превод: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This