Izaberite stranicu

На данашњи дан, 10. марта 1905. године, симболичним потапањем камена темељца у море с иницијалима Николе I Петровића, означена је градња Пристана у Бару, прве црногорске луке. Полагању камена темељца присуствовали су поред краља Николе и његове пратње и представници „Барског друштва“, инвеститора изградње барског пристаништа. На обали мора, испод Волујице, убрзо је почело да се формира насеље, које је према одлуци Министарског савјета Краљевине Црне Горе добило име Нови Бар. Тиме је званично укинуто име Пристан, мада је у употреби остало све до 1976.године, када су због ширења Луке Бар његови житељи исељени, а насеље до темеља порушено.

Бар је веома стари град. Прецизних података о настанку града нема, али се у историјским изворима по први пут назив Стари Бар помиње у IX вијеку под именом Антибареос. Према сазнањима из неких других извора,  за настанак града може се сматрати период између VI и VII вијека, јер је у то вријеме у Бару постојало својеврсно римско насеље. Иако је мало прецизних података о времену оснивања древног Бара, остаци неолитског материјала пронађени на ширем простору, разни предмети попут: енеолитске сјекире, бодежи, вазе необичне израде и сл., свједоче да је на просторима које данас захвата барска општина,  било   живота још у праисторијско, илирско, грчко и римско доба. Ипак, највећа потврда тој тези је 2000 година стара маслина, која се налази у мјесту Мировица, што на још један начин свједочи да је на подручју Бара, постојао живот и прије више од два миленијума. Да је Бар заиста старо урбано насеље потврђују и називи града: грчки – Антибареос, римски – Антибарум те словенски – Бар.

Уз морски бријег, уз саму обалу, која се простире од некадашњег Пристана, на обали Бара, до Куфина, на уласку у Паштровиће, некада давно пристајале су галије. Њихови власници, ту су се искрцавали, да би размјењивали робу и трговали разне намирнице из Зете и Црмнице. Тим устаљеним ритмом живота, који су диктирали трговци, привикавали су се старосједиоци у Бару и околини, надничари, људи знани и незнани. Тако је било све до времена, када су барском обалом почели да крстаре гусари из Улциња. Улцињски гусари били су на злом гласу по веома лошем понашању, зулумима, и отимањима како од богатих тако и од сиромашних људи. Приче о гусарима и злодјелима која су правили, брзо су се почеле ширити међу становништвом, тако да су обични грађани све више осјећали страх и панику и при самом помену имена гусарских вођа. Гусари су толико били силни и моћни,  да им нико ништа није могао. Свој пркос свијету и становништву откривали су, пристајући уз обале својим галијама, претрпаним разним украденим предметима и скупоцјеностима, које су отимали пресретајући и пљачкајући трговачке и властелинске бродове. Из дана у дан њихово благо се све више увећавало. Неколицина гусара се тако досјети, да би требало пронаћи неко скровито мјесто на којем би благо било сигурно, а у којем би се у случају опасности и сами гусари могли сакрити. Једнога дана неки од гусара се досјети да недалеко од морске обале, гдје су пристајале галије, постоји планина Созина, те одлучише да би она могла бити иделана за скривање. Убрзо затим гусари у планини Созини почеше да праве пећине и скровишта, и ту крију отето благо, оружје и робље. Међу разним робљем, једном се задесила и робиња Миља, дјевојка, необичне љепоте. Главни међу гусарима одредише јој за чувара гусара Иљка. Иљко бијаше такође млад и лијеп момак, па се убрзо заљуби у Миљу, као и она у њега. Иако своју љубав нијесу крили, Иљко и Миља нијесу могли дуго остати заједно. Једнога дана остали гусари почеше на сав глас да говоре о љубави двоје младих, тако да је то убрзо чуо  и гусарски капетан Ђерлези, који из љубоморе, нареди Иљку да мора да иде у неку велику одмазду, коју су гусари планирали на мору. Иљко оде, а Миља остаде и даље у пећини да робује у тами. Миља је дуго чекала да јој се момак врати. Из дана у дан ишчекујући повратак, стално је вирила кроз омању рупу на пећини, гледајући у сиње море, и чезнући да јој се Иљко врати. Али вријеме је неумољиво одмицало, а од Иљковог повратка ништа. Миља изгуби сваку наду да ће га опет видјети. Тако тужна донесе одлуку да оконча себи живот. Следећег дана Миља изјури из пећине и са једне високе стијене скочи у море. Убрзо, Иљко се ипак врати назад. Када је чуо како је Миља, вјерно га чекајући, окончала свој живот, узе велику количину барута, убаци га у један дио пећине, и запали га. Барут направи велику експлозију. Од те експлозије, брдо у којем је била пећина, преломи се на два дијела. Брдо се заправо, како легенда каже, распукну и како би Старобарани рекли – сутуриса се у море, односно брдо паде у море, те настаде мјесто по имену Сутоморе. Ту се налази и надалеко позната Сутоморска плажа.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This