Izaberite stranicu

На данашњи дан, 9. марта 1888. године, умро је пруски краљ и њемачки цар Вилхелм I Фридрих, који је помагао канцелару Оту фон Бизмарку да “крвљу и гвожђем” уједини Њемачку. На пруском пријестолу био је од 1861. године, а 1871. године је постао први цар новоствореног Њемачког царства. Током његове владавине,  Њемци су Данској отели покрајине Шлезвиг и Холштајн, поразили Аустрију, а у француско-пруском рату 1871. године, отргли Алзас и Лорен од Француске. Именовао је за канцелара Ото фон Бизмарка, који је ову функцију задржао током Вилхелмова живота.

Послије пораза Француске у Пруско-француском рату Вилхелму је, захваљујући Бизмарковом труду, понуђена титула цара. Царска титула није била једноставна за Бизмарка, тако ни за Вилхелма I. Титула „Кајзер фон Дојчланд“ је имала проблематичан назив, да би се усагласило да постане „Кајзер дер Дојчен,“ односно цар Њемаца, што се показало као прихватљивије од претходне титуле, која се није допадала члановима њемачког друштва (Низоземска, Аустрија, Швајцарска). Након тога у Версају је проглашен Вилхелм I за првог њемачког цара и било је створено њемачко царство које је било претходница данашње Немачке.

Уједињење Њемачке у политички и управно интегрисану националну државу, званично је дошло јануара 1871. године. Владари њемачких држава, изузев Аустрије, окупили су се у Версају, како би пруског краља Вилхелма I, прогласили њемачким царем (кајзером). Незванично, прелазак већине њемачког говорног становништва у федералну организацију држава, развијала се већ неко вријеме кроз званичне и незваничне савезе између владара. Сопствени интерес различитих страна, отежавао је поступак кроз скоро један вијек аутократским експериментима, почевши од доба Наполеонових ратова, што је довело до распада Светог римског царства њемачког народа 1806. године и накнадни пораст њемачког национализма. Уједињење је било изложено тензијама због религијских, лингвистичких, друштвених и културних разлика међу становницима нове нације, указујући на то да је 1871. година представљала само један тренутак у континуитету  великог процеса уједињења. Цар Светог римског царства је често називан „царем свих Њемаца”. У царству, племство је често називано „владари Њемачке” или „владари Њемаца”,  земље које су некада носиле назив Источна Франачка биле су организоване као ситна краљевства још од времена прије Карла Великог . На планинским предјелима великог дијела територије, изоловани народи су развијали културне, образовне, лингвистичке и религијске разлике у тако дугом временском периоду. До XIX вијека, унапређење саобраћаја и комуникација довело је до зближавања ових подручја.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This