Izaberite stranicu

На данашњи дан, 9. марта 1924. године Италија је анектирала Ријеку. Слободна Држава Ријека је била мини-држава основана 1920. године на темељу Рапалског уговора између Краљевине СХС и Краљевине Италије, подржана од великих сила и већине становника града, који је уживао аутономију у односу на околне државе још од 1779. године. Држава је постојала де факто око годину, а де јуре до 1924. године, када ју је анектирала Италија. Чин анексије је остао споран,  будући да није био међународно-правно признат, а потписан је једино од стране Италије и Краљевине СХС. У граду живе Хрвати, Италијани, Словенци, Мађари као и друге националности. Национална припадност се мијења од пописа до пописа становништа,  будући да се у то вријеме под националношћу сматрао језик којим се особа служила. Посебан статус града између неколико држава временом ствара појаву Фијуманства (итал. Фиуме — Ријека), као националног опредјељења већине становника. Службени језици су мађарски и њемачки, пословна комуникација се обавља на италијанском, док се у породицама већином говори хрватски. Популарни језик улице је фијумански, мјешавина италијанског и хрватског дијалекта. Након Првог свјетског рата и распада Аустроугарске, питање статуса града Ријеке постаје велики међународни проблем („ријечко питање“). У јеку спора између Краљевине СХС и Краљевине Италије, међународне силе заговарају успостављање независне тампон државе. Амерички предсједник Вилсон постаје арбитар у југословенско-италијанском спору око града. Предлаже да се град Ријека уреди као самостална држава и потенцијално сједиште Лиге народа. Новембра 1920. године Краљевина Италија и Краљевина СХС потписују Рапалски споразум, којим обије стране признају потпуну слободу и независност Државе Ријека и обавезују се да ће то вјечно поштовати. Тим актом створена је Слободна Држава Ријека која ће де факто постојати једну, а правно четири године. Новостворену државу одмах признају све свјетске силе укључујући САД, Француску и Велику Британију.  Године 1922. фашисти изводе пуч, а легална Влада бјежи. Римским уговором Краљевина СХС пристаје на прикључење Ријеке Италији. Влада СДР тај чин сматра међународно правно ништавним и наставља да делује у изгнанству.

Капитулацијом Италије 1943. године у Другом свјетском рату,  ријечко питање поново постаје актуелно, те група грађана 1944. године објављује ‘Либурнијски меморандум’ којим се предлаже конфедерална држава с три кантона Ријеком, Сушаком и Бистрицом. Острва Крк, Црес и Лошињ ушли би у заједнички кондоминијум. Предсједник ријечке Владе у егзилу,  Занела, тражи поновно успостављање Слободне Државе Ријека, будући да италијанске анексија из 1924. године није била међународно призната. Томе се супротставља комунистичка југословенска власт која 1945. године ослобађа град од њемачке окупације. Први дани нове власти обиљежавају масовна стријељања активиста Аутономне странке, иако су од 1943. године већином финансијски помагали антифашистички покрет. Мировним уговором у Паризу 1947. године, Ријека је уз Истру службено припојена Југославији.

Истарски егзодус или Истарско-далматински егзодус је израз који се користи за исељавања етничких Италијана са југословенске територије Истре, као и градова Задар и Ријека, након Другог свјетског рата. Истра, Ријека и Задар биле су етничке мјешовите, са хрватском, италијанском и словеначком заједницом. Италија је послије Првог свјетског рата анектирала Истру, Ријеку и дјелове Далмације. На крају Другог свјетског рата, бивше италијанске територије,  Истра и Далмација, постале су дио Југославије према Мировном уговору са Италијом 1947. године, изузев покрајине Трст. Бивше територије које су постале дио Југославије, данас су дио Хрватске и Словеније. Према различитим изворима, процјењује се да је током егзодуса између 230.000 и 350.000 Италијана (укључујући неколико хиљада Хрвата и Словенаца антикомуниста), напустило подручје након завршетка рата. Егзодус је почео 1943. године, а потпуно је завршен тек 1960. године.

Историчари и даље истичу формалну одговорност југословенских власти за егзодус, али у многим случајевима притисак на етничке Италијане (убиства и погубљења током првих година егзодуса, замијењени су након 1947. године, мање насилним облицима застрашивања, као што су национализација, експропријација и дискриминаторно опорезивање),  давао је мале могућности осим емиграције.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This