Izaberite stranicu

ОТАЦ САВА ЈАЊИЋ,

ИГУМАН МАНАСТИРА ВИСОКИХ ДЕЧАНА

Транскрипт изјава из интервјуа датом Телевизији „Храм“
6. март 2019.

Косово са својим житним пољима је у знаку хлеба, а Метохија са својим виноградима је у знаку вина, и на неки начин Косово је жртвеник на који се приносе хлеб и вино који постају тело и крв Христова. Зато је Косово за нас много, много више од свега тога. Али опет напомињем не Косово само као територија, не Косово само као камење Цркава које могу бити и музеји и споменици, него као жива Црква у којој се служи Света Литургија. И зато је Косово Литургијски простор пре свега. И то је разумљиво људима који су надахнути вером, који су надахнути аутентичним схватањем наше вере, али је потпуно неразумљиво, лудост и сабласан људима који су одбацили логику Јеванђеља и који то гледају једном приземном једнодимензионалном свету политичких интереса, бројева, процената, којима све ово што ми причамо изгледа потпуно нелогично, изгледа чак и опасно, субверзивно, иако Хришћанство никада није изазивало никакву револуцију. Наш преображај који ми проповедамо је унутрашњи преображај свакога човека. И управо кад се сви преобразимо и сјединимо са Христом ту је Царство Небеско, већ овде и сада „где су двоје и троје сабрани у име моје“ ту је Царство Небеско, није то политички појам, није то нешто што се може оваплотити у политичку идеологију. И не можемо ствари само линеарно да гледамо него морамо да их гледамо управо из једне перспективе која повезује. И зато је Царство небеско нешто што ми градимо између нас, и што постоји само тамо где постоји жива Црква. Тамо где нема живе Цркве остају само споменици, камење, напуштене куће и сећања.
Сетимо се само простора Мале Азије одакле је размењено Грчко становништво и одакле се иселило православно становништво где данас нема Православних Цркава у највећем делу Мале Азије, понегде се чак сада обнавља Литургија али врло мало, тамо не живи заправо Хришћани више. На тим просторима где је Хришћанство тако предивно процвало. Постоје сећања и људи чувају та сећања на те просторе, али управо једним политичким договором читав један свет, једна цивилизација вишевековна је избрисана. И зато ми упозоравамо да они који доносе важне одлуке у данашње време морају да буду свесни те одговорности и те једне духовне димензије, те вертикале нашег постојања која показује да није све управо у једном хоризонталном, приземном разумевању стварности и тумачењу стварности. Ствари су много дубље и вишедимензионалније и то је порука Цркве коју ми саопштавамо и сведочимо, без обзира колико она изгледала и бесмислено и нелогично. Заправо ми и немамо конкретно политичко решење које би могли оваплотити у неку врсту конкретне стратегије или политичке формуле, али знамо јако добро и осећамо из дубине срца да размена територија која подразумева разграничење Срба и Албанаца на овом простору неизбежно води нестанку нашег народа а самим тим и ових светиња на овом простору, без обзира које се политичке методе употребе да би се евентуално нешто сачувало и нешто обезбедило јер морамо бити свесни да ће то ојачати тај један једнострани националитички приступ који ће довести до тога да на овом простору више неће бити српскога становништа, а претпостављам како ствари иду и уопште Хришћана. И зато је врло важно да се сачува живо присуство Цркве и да се ово схвати као процес решавања проблема а не као време када треба пресећи нешто преко колена по сваку цену без обзира на последице.
Решење које се очекује јесте оно које треба да одобримо и сви ми. Дакле криза у којој се налазимо је истовремено и суд. То је суд наше савести и свести. Колико смо заиста остали оно што смо били вековима и оно што нас је сачувало вековима, а колико смо заправо спремни ради неких привремених и једностраних интереса изгубимо много већу дубину и смисао нашега постојања, наше историје, нашег идентитета, а то је нешто што цео народ треба да одобри и то ће, у случају одлуке да се то пресече на један једностран начин, бити једно бреме савести које ће тешко носити и наша генерација и наши потомци. Јер није само просперитет једног народа у материјалном напретку. Имамо и Европских земаља из којих се људи исељавају масовно. Немојмо мислити да ће то аутоматски променити ситуацију. Ми у косовском поморављу имамо већи природни прираштај него што је у Београду процентуално. Имамо мање исељавања Срба са Косова него што имамо из Централне Србије.
Један посебан аспект нашег сведочења наше вере и нашег духовног и народног бића на овом простору је управо рад са Међународним представницима, јер живимо на простору на ком се преплићу разни међународни интереси, ми смо буквално у једном вихору са свих страна и веома је важно да и тим људима сведочимо и посведочимо и оно што мислимо и оно што верујемо и укажемо на евентуалне опасности.
Занимљиво је да су први наши кораци које смо у том правцу чинили са нашим бившим Епископ а и садашњим Владиком Теодосијем јесу управо почели још крајем деведесетих година када смо се суочавали са једном ситуацијом у којој је било очигледно да ће настати тежак рат и страдање и са једне стране имали смо једну власт у Србији (тадашњој Југославији) која је опет посматрала ствари једнодимензионално, гледала је ово као један политички проблем и решавала га је на начин како га је решавала који је добрим делом допринео трагедији и свему овоме што се нама десило, иако не можемо кривицу за било шта свалити само на једну страну, пре свега имамо и одлуку Међународних представника и политичара тог времена да се Србија сурово казни и бомбардује. Сећам се ми смо пред бомбардовање управо у Америци у Стејтдепартменту говорили тадашњој државној секретарки да под бомбама уколико оне почну да падају неће бити политичари него ће бити народ. На жалост наш глас се није тада чуо. Имали смо више сусрета са њима. И сви ти сусрети су били управо вапај да се заустави то страдање. И кад су долазили овамо у Грачаницу, и овде Дечане…да се организују први конвоји, да се обезбеди довоз хране који је био јако тежак у периоду непосредно после 1999. године, да се обезбеди функционисање наших амбуланти, имали смо доста болесника, људи на дијализи, требало је то организовати, дакле требало је успоставити контакт. Али наши тадашњи представници власти која је убзо пала, годину дана након тога, говорили су „Ево јунаци су отишли са Косова зато што неће да сарађују са окупатором, а издајници су остали да сарађују са окупатором и са Албанцима“. Јер морали смо и са Албанцима да разговарамо. Сећам се тог 4. Јула 1999. године када сам са тадашњим Епископом и Момчилом Трајковићем и још пар Срба, разговарао и са Албанцким представницима, и кад смо прочитали оно саопштење тада, ја сам га на Српском читао, читано је и на енглексом и на албанском, где смо осудили све злочине што за нас никада није био проблем, јер насиље никада нисмо прихватали као решење са било које стране, али никада, ама баш никада нисмо га гледали једнострано. Увек смо говорили колико са једне стране постоји опасност од једног режима који ствари гледа на такав начин да народ доводи у велику опасност и коначно смо видели и велико страдање, избеглиштво, са друге стране смо видели и говорили благовремено колика опасност прети од Албанског национализма, који је тада попримио врло опасне облике у виду најгоре врсте тероризма, отмице људи. Људи су одвођени, киднаповани, ми смо претпостављали да их негде одводе и после смо сазнали да су одвођени у разне кампове и логоре где су им вадили органе и радили ужасне и страшне ствари. Колико смо само тада имали састанака и покушавали да сазнамо где су ти људи, да посведочимо, да обезбедимо заштиту манастира, да обезбедимо конвоје за људе. Дакле требало је сарађивати са тим људима. Међутим ми смо тада били проглашени за издајнике зато што „ми се састајемо са онима који су нас бомбардовали“. Па ми смо овде остали да живимо са тим народом. Лако је било говорити из неке даљине о свему томе. Тако и данас, ми смо стално у контакту са тим људима са којима, наравно, не делимо многа мишљења, али међу њима има и људи који осећају, знају и виде значење ових светих места која имамо и који виде трагедију нашег народа и који желе и да помогну на свој начин. Али опет има и оних који не виде и који такође опет једнострано гледају и траже нека прагматична решења за своје интересе. Тако да то никада није било лако али никада нисмо сумњали да је то сведочење нешто што компромитује нашу мисију, нешто што угрожава наш однос према Цркви, према Богу, према народу. Јер главни мотив разговора са тим људима увек је био интерес народа и ових светиња, опстанак народа и светиња, то је оно што је најважније, то је оно што је сачувало Србију у континуитету од средњовековног периода до 20-ог века када је коначно васпостављена Србија и коначно укључени и ови крајеви у границе Краљевине Србије. Дакле и у најтежим временима морали смо да разговарамо са свима. И нису лагани ти разговори били али дијалог је увек био начин како да покушамо и код других људи са којима не мислимо можда исто политички, да нађемо неку врсту нивоа разумевања на људском нивоу. И могу да кажем да су нам неки људи јако доста и помогли, и успели смо захваљујући и њима да и сачувамо, и помогнемо и обновимо неке наше светиње, иако смо због тога и осуђивани, и нападани и вређани, али то је нешто што ми заправо схватамо да је последица суштинског неразумевања и недостатка добре воље. Односно пре свега зла намера да се оптужи улога Цркве на овом простору која је увек била и остала са својим народом, која никада није ово гледала из политичког аспекта и која није народ гледала као средство остварења својих интереса него је заправо органски део тог народа, јер Црква је заправо верни народ са својим свештенством и монаштвом. То је нешто што неки не могу да разумеју. И данас када по медијима показују разне и слике и сведочанства и разговоре као доказе неке велике издаје, заправо се увек сетим колико је све то заправо понављање већ онога што смо раније видели, док истовремено неки који нас ту можда и највише критикују и сами разговарају са многим људима из овога света и са Албанцима итд, али о неким другим стварима, плашим се, које могу да имају далекосежне последице за овај народ, посебно јужно од Ибра где живи већина нашег народа. Ми никада нисмо преговарали ни о границама ни о разграничењима, него смо разговарали о опстанку људи, о опстанку светиња. То је увек био и остао наш главни циљ и наша главна тема. Зато се надам да наш народ разуме и види ту улогу Цркве и да схвата да оно што смо ми радили на овом простору и 2000-е године и пре рата, пре бомбардовања када смо на време говорили и упозоравали на оно што долази, на опасности са више страна, и са Међународне где је постојала тенденција да се све то реши преко колена, на један начин који је био бруталан и у коме је страдало доста невинога света. Видимо како и данас управо то морамо да радимо, да сведочимо, како би народ на овим просторима опстао и остао. И надамо се у Господа да ће то и да буде и да народ остане. И то не значи да ми подржавамо независно албанско Косово јер наш Свети Архијерејски Сабор је јасно изнео свој став који је многима нелогичан: да је са једне стране неприхватљива било каква врста признавања Косова као независне државе, посебно имајући у виду да се она развија у правцу етничко чистог Албанског друштва, без обзира на гаранције. Ми видимо колико многе гаранције које постоје не бивају поштоване. Па ево у Дечанима, ми смо управо због тог свог сведочења и пет пута нападани оружано, сигурно не као поборници независног Косова, него као они које многи виде као највећи проблем на овом простору. Али видимо са друге стране да неки то не разумеју или неће да разумеју ило хоће да погрешно прикажу. Но ми дубоко верујемо, ја лично дубоко верујем да наш народ осећа и зна и види. Они који виде – знају и разумеју. Они који не виде и неће да виде – они неће никада разумети. Ако и разумеју – неће никада прихватити. Зато је то наш пут, и тог сведочанства једног које је било и остало једно Хришћанско сведочанство, сведочанство Цркве, а не нека политичка прича или политичка алијанса са неким, а понајмање издаја нашег народа, јер наш народ је управо суштина и нашег постојања, јер кад нема нашега народа и наш опстанак овде и у овом Манастиру и у нашим Црквама биће доведен под велики знак питања.
Владика Теодосије је као дугогодишњи Игуман Манастира Дечана заправо на известан начин и Епископ али истовремено и Дечанац, монах…и никада то не заборавља. Јако је дубоко везан за Манастир Дечани. И он је наш духовник и део је овог манастира и ове Цркве, ове светиње. Он је цео свој живот посветио служењу Богу на овом простору до највеће могуће жртве. Он је заложио и свој ауторитет и своје име управо да би сведочио и пред нашим људима и пред нашим политичарима и пред Међународним политичарима и пред свим људима света – да ми овде живимо и да не можемо решавати одређена питања живота људи на такав начин што би ампутацијом једног дела Косова и Метохије спашавали један или други део. То не значи да нас не интересује други део. Па север Косова и југ Косова су једна целина, то је једна Епархија, и наша Рашка област, Стари Рас, и то је део наше Епархије, не можемо ми делити тело једно. Не може се ни Христос поделити. Јер за нас је то једна Црква Божија. И тако наш народ који је аутентично веран Цркви управо тако и доживљава. Не може се градити несрећа једнога дела народа на несрећи другога. Него треба да нађемо начине, а има и умних и паметних људи који ће то артикулисати и на прави политички начин – како наћи и на том нивоу решење које ће омогућити оно што ми хоћемо и што желимо и зашта се залажемо. Ми нисмо ти засигурно. Јер наша порука није политичке природе, није партијске природе иако поштујемо људе који се и на том плану труде, уколико су њихови циљеви у интересу народа и у интересу очувања оних вредности за које и ми живимо.
Али наше је да упалимо светло, да укажемо на опасности оружаног инцидента. И та опасност потенцијално и даље постоји док год постоји једна компулсивна жеља да се то реши тако што би се нешто жртвовало да би се неко оправдао. Не можемо никада подредити народне интересе и опстанак народа личним интересима, по најмање идеолошким интересима. Зато смо ми заправо само „упалили светло у мраку“ и то је наш највећи грех. Што смо апеловали и упозорили на опасности подела територијалних и етничких, што се заправо после показало као истина, јер политичари и са једне и са друге стране су одмах после тога морали да признају оно што смо ми знали да они хоће и да планирају, што није било тајна за нас и за многе људе али се није знало у јавности и заправо смо отворили то питање и тај један дискурс који сада траје, али сада остаје на народу, остаје на Цркви да видимо да ли ћемо ми да прихватимо такав један начин решења које треба да се преломи и где треба да уђемо у један ризик у коме може да оде наш народ са ових простора и тешко да се икада врати или да налазимо друге начине како да у наставку дијалога у коме би инсистирали пре свега на повратку наших људи, на људским правима, на верским правима, на свему ономе што је данас за политички свет јако важно – мада за нас Хришћане све је много више од тога, од људских и верских права, то су формулације које се користе у данашњем свету, ми говоримо пре свега о правди Божијој, о истини Божијој. И зато сматрамо да тај дијалог треба да се настави, али да се настави на једно другом нивоу где би био у функцији опстанка нашег народа и наших светиња, наравно не на штету било кога другога, али не на начин који би могао да доведе до једне трагедије, као што је на жалост могло да се деси почетком августа прошле године, на што су указивали и многи медији који су стварали атмосферу једног погрома који се приближава, и са једне и са друге стране, потенцијал насиља је био толико огроман да је у последњем тренутку избегнут најстрашнији сценарио. Да ли ће се икада о томе више сазнати, да ли ће они који више знају о томе икада проговорити – то остаје на њима и на њиховој савести. Ми смо по нашој савести рекли што смо морали да кажемо и понели смо то бреме осуде и медијске кампање и блаћења које је уследило и које управо интензитет тих напада показује колико смо били у праву. Јер да нисмо били у праву једноставно неко је могао да каже „па добро ови свештеници причају неке ствари, не знају они ништа“. Међутим интензитет напада који је уследио показао је управо да смо упалили светло тамо где нико није смео да упали светло и где није требало да се упали светло, где су сви требали да буду изненађени и да се суочавамо са чињеницама и да после јадикујемо и кукамо и оптужујемо једни друге и на основу те виктимизације градимо оправдање за одређене политичке идеологије и опције. То нисмо могли дозволити. Јер то би било бреме на нашој савести које би нас толико оптеретило да не бисмо могли да наставимо нашу мисију и наше сведочење. И зато без обзира на сав ризик који смо узели на себе, сматрамо да смо урадили праву ствар, и урадили смо је управо у складу са одлуком Светог архијерејског Сабора из маја 2018. који јасно и недвосмислено рекао: „И неприхватање независног Косова које дефинитивно води једној етнички чистој територији и са друге стране ни било каква врста поделе која може да доведе до егзодуса нашег народа“.

А зашто је некоме потребан потпис и прихватање целога нашега народа једне ситуације која је неправедна. Ако је већ овде створена некаква тзв. „држава“ – то је велико питање јер ако је њихово зашто нам га траже?!
Ми смо живели 5 векова под туђинском влашћу па смо остали и опстали. Дечанци су имали печате на турском језику и фермане које смо добијали од султана да заштите овај манастир. Наш тадашњи игуман тадашњи почетком 20. века, отац Кирил, имамо овде ту једну од најстаријих слика како се сликао овде са турским официрима. Сигурно не зато да би издавао српски народ и овај Манастир, него да би апеловао и тражио заштиту. Као што је апеловао и Дечански Игуман Серафим Ристић средином 19. Века у „Плачу Старе Србије“, или дечански монах Сава Дечанац, потоњи Епископ жички, који је посветио цео свој живот борби за сведочењ, за опстанак овога народа, и који је упутио своје чувене речи Берлинском Конгресу тадашњем. Нису га тада слушали али касније је дошло до тога да су и велике силе схватиле да управо ове светиње представљају један простор који и културно и цивилизацијски је нераскидиво везан са историјом српскога народа.
Порука коју одавде шаљемо не само сада већ је шаљемо вековима је порука наде. Да ни у најтежим тренуцима не треба да губимо наду. Ми овде људима поручујемо да остану и опстану. Знамо да је тешко. Није ни нама овде лако. Ми смо овде прошли 5 оружаних напада после рата, не за време рата него после рата и поред присуства Међународних снага безбедности. И дан данас пролазимо огроман притисак. Али управо то нас још више јача у тој нади да не смемо да никада на искушења овога света одговоримо очајањем и песимизмом јер то једноставно у Хришћанском духу и хришћанском етосу не постоји.
Зато је порука Хришћанска увек порука радости, и зато се највећа радост увек шири из Цркве Гроба Господњега. И то је порука и нашем народу широм српских земаља, посебно у ужој Србији али и свуда где Срби живе, да морамо да сада покажемо солидарност и чврстину и да будемо врло одлучни и чврсти у ставу да се не може градити срећа једног деланашег народа на несрећи другог дела. Да се на колонама избеглица не може градити просперитет другога дела народа, да је то нелогично и да ће то значити да цео наш народ клективно понесе једну тешку историјску одговорност и пред Богом и пред историјом – уколико пристане на такву врсту решавања проблема. Зато морамо да покажемо и мудрост и да то артикулишемо свако на свој начин и свако на свом месту. Ми као Црква Божија овде, као монаси, политичари на свој начин, социолози на свој начин, уметници на свој начин…Свако да посведочи управо то да очување Хришћанског идентитета Српског народа представља једини пут којим можемо да уђемо и да боравимо и живимо на простору данашње Европе, без обзира ушли ми званично у Европску унију или не. То није толико суштинско питање колико је питање како ћемо ући и са каквим образом ћемо стати пред Бога. А свима нам је суђено на крају да морамо да станемо пред Господа и покажемо да ли смо сачували онај залог који нам је Свети Сава пре 800 година оставио, да ли смо га сачували онако како је Господ дао виноградарима да брину о његовом винограду или ћемо тај залог изгубити. И оне који сведоче погубити.
Имамо примере Јеврејског народа. А ми смо заправо наставак тог Израиља. Старог а ми смо нови Израиљ. Јеврејски народ се никада није одрекао Јерусалима. А тај Јерусалим није само Јерусалим као град, то је пре свега небески Јерусалим, који долази и који са Христом тек добија свој пуни смисао. Али историјски гледано Јеврејски народ се никада није одрекао својих историјских простора. И у најтежим страдањима и холокаусту и у свим невољама, живели су и та вера их је држала. И дан данас они опстају на тим простора и сећају се свог Јерусалима. Косово је за нас наш Јерусалим. Може изгледати колико год неко мисли митолошки, историјски, анахроно, заправо човек није само биће које живи у овом времену и простору. Свако од нас има и димензију прошлости и будућности. Као што овај свет има и своју димензију изнад, духовну једну, а има на жалост и ону димензију мрака и адских дубина које се отварају. Дакле у суштини све је изузетно духовне природе и оно што се тренутно дешава само је једно „мрешкање на површини мора“ које ми региструјемо нашим чулима и нашим разумом. А заправо то је увек било и остало борба сила таме да победе светлост, али светлост светли у тами и тама је необузе. Нити ће је икада обузети.

Pin It on Pinterest

Share This