Izaberite stranicu

На данашњи дан, 6. марта 1999. године умро је Стенли Кјубрик, амерички филмски редитељ.

Иако је филм „Паклена поморанџа“, којег је режирао Стенли Кјубрик,  снимљен  прије скоро пола вијека и дан данас је врло актуелан. Није га прегазило вријеме као што јесте многе филмове. Чак напротив. Филм још плијени и привлачи пажњу, још изазива стање шока и невјерице. „Паклена поморанџа” приказује и демистификује изопаченост, лицемјерност,  бруталност и зло не само човјека као индивидуе већ и човјека као припадника колективизма, човјека који као један мали зупчаник са мноштвом других малих зупчаника чини дио огромног механизма званог институција, систем, држава… Филм на један суров, експлицитан и посве необичан начин критикује породицу, власт, државу, систем, цивилизацију, колективизам и институционализам уопште. Међутим, много је филмова који су приказивали и покушавали да прикажу дехуманизоване друштвене поретке и системе владавине, али Кјубрик је отишао корак даље. Он је исувише транспарентно и врло успешно успио да пренесе своју мрачну визију и објасни поступке неопходне и нужне за остварење потпуне дехуманизације једног друштва. Сатирање индивидуалности, испирање мозга, лишавање права избора и слободне воље, елиминисање непожељног и штетног понашања и поступака, убијање порива, грешних и порочних мисли… Филм можда мало подсјећа на Орвелa и његову „1984” али ипак то није иста прича… Посматрано из једне друге перспективе, Кјубрик посредством нарације главног актера, покретним сликама и класичном музиком гледаоце „уводи” у ум једног прилично агресивног, насилног, порочног, изопаченог и криминогеног адолосцента, само са намјером да би им, у што већој мјери, приказао и дочарао свијет виђен његовим очима. Неминовно је напоменути да сам назив филма не значи „Паклена поморанџа” како је буквално преведен код нас прије много година, већ би прије имао значење човјек-справа на навијање. Човјек је играчка којом се нечије руке играју и манипулишу. Обичан склоп мишића и костију. Класичан био-механизам који функционише стимулацијом људског ума. Да би свака људска играчка била институционално и друштвено корисна и сврсисходна, држава, систем, власт, изнашла је модус да утиче на људску свијест и ум и да самим тим тај механизам саткан од костију и меса усмјерава на дјеловање и понашање корисно и потребно институцији.  Циљ оправдава свако средство и зато није ни битно што у том покушају преображења људске свијести и душе институција чини управо оно што жели да у сваком индивидуалцу уништи и сатре. Потребно је поднијети и неке жртве зарад остварења виших циљева. И Хитлер је имао више циљеве. И он није бирао средства. И он није марио за жртве.

С обзиром на то да је књига написана прије пола вијека а филм снимљен нешто мало касније, „Паклена поморанџа” је сматрана мрачном футуристичком критиком друштва. Међутим, оно што је тада сматрано фикцијом данас је реалност. Чак и много више од тога. Еволуција науке и технике пружила је могућност институцији обистињење мрачне фикције – успостављање „савршеног“ друштва, „идеалног“ система владавине у којем људи зомбији покорно дјелују и раде како им се каже, од њих захтијева и очекује, без обзира што то и није њихова воља, њихов избор и њихова одлука. Институција је приоритет. Институција је једино битна.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This