Izaberite stranicu

На данашњи дан, 6. марта 1957. године бивше британске колоније Златна Обала и Тоголанд уједињене су у државу под називом Гана, која је стекла независност у оквиру Комонвелта, чиме је почео талас деколонизације у Африци.

Британска империја представљала је највеће царство у историји људске цивилизације. Њу су чинили доминиони, колоније, протекторати, и друге зависне територије којима је владало или управљало Уједињено Краљевство. Њено стварање започело је успостављањем енглеских прекоморских посједа и трговачких насеља од краја XVI до почетка XVIII вијека. Године 1922. у Британској империји живјело је око 458 милиона становника, што је представљало једну петину свјетске популације. Заузимала је површину од преко 33.700.000 км², што је скоро четвртина копна на Земљи. Захваљујући својој величини остварила је снажан у утицај у политичком, законодавном, лингвистичком и културном погледу на цјелокупну људску цивилизацију. На врхунцу своје моћи за Британску империју важило је правило да је то „империја у којој Сунце никада не залази“, јер је у свако доба дана барем у једном њеном дијелу сијало Сунце.

За вријеме Великих географских открића у XV и XVI веку, Португалија и Шпанија су предњачиле у истраживању Земље, што им је омогућило да створе велика прекоморска царства. Љубоморни због велике користи коју су ова царства остваривала, Енглеска, Француска, и Холандија су почеле да оснивају колоније и да праве сопствену трговачку мрежу у Америци и Азији. Низ ратова које је у XVII и XVIII вијеку Енглеска водила са Холандијом и Француском омогућио јој је да постане доминантна колонијална сила у Сјеверној Америци и Индији. Независност коју су тринаест колонија у Сјеверној Америци стекле 1783. године након Америчког рата за независност допринијела је да Британија изгуби неке од својих најстаријих и најнасељенијих колонија. Након ових догађаја пажња британских власти усмјерила се ка Азији, Африци, и Пацифику. Побједа над Наполеоновом Француском 1815. године Британији је омогућио да несметано влада широм свијета наредних сто година. Колоније са претежно бјелачким становништвом добиле су висок степен аутономије а неке су добиле статус доминиона. До почетка XX вијека Њемачка и Сједињене Америчке Државе смањиле су преимућство Британије у области привреде. Сукоби њемачке и британске буржоазије, који су услиједили, били су главни узроци избијања Првог свјетског рата. Овај сукоб је нанио тежак ударац Британији и у људству као и у привреди. Иако је одмах након завршетка Првог свјетског рата достигла највећи обим територије, Британија више није била једина индустријска или војна сила. Током Другог свјетског рата, британске колоније у југоисточној Азији окупирао је Јапан. Упркос побједи Британије и њених савезника, британски престиж је окрњен а пад империје је био неминован. Британска Индија, најважнији и најнасељенији британски посјед, изборила се за независност у склопу знатно ширег покрета деколонизације када је Британија признала независност већини територија у оквиру царства. Пренос суверенитета над Хонгконгом Кини 1997. године по многима је означио крај Британске империје. Четрнаест прекоморских територија остало је под британским суверенитетом. Након што су стекле независност, многе бивше британске колоније придружиле су се Комонвелту, слободном удружењу независних држава.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This