Izaberite stranicu

На данашњи дан, 5. марта 2013. године у 59. години умро је предсједник Венецуеле Уго Чавес, жестоки противник политике САД и пријатељ кубанског вође Фидела Кастра.

Након доласка на власт 1998. године покренуо је социјалне програме и изградњу здравствених центара за сиромашне, укључујући и искорјењивање неписмености. Његов самовољни стил национализације земље, банака и најјачих компанија, и често суров однос према противницима, критичари су сматрали диктаторским потезима, док је у очима присталица важио за храброг и харизматичног вођу.

Са 44 године, постао је најмлађи венецулеански предсједник у историји. „Ви сте будући власници Венецуеле“ – обратио се народу у тријумфалном говору. Први његов потез била је промјена Устава, за коју је добио најширу подршку: на референдуму у децембру исте године, 75 одсто гласача подржало је нову верзију највишег правног акта. Промјене су биле суштинске: назив земље промијењен је у Боливарска Република Венецуела, утицај партија је умањен, предсједничкки мандат продужен са пет на шест година, а скупштина је постала једнодомна. Вршећи политичке реформе, стекао је апсолутну власт, коју је искористио за корјените социјалне и економске реформе које је обећавао годинама уназад: донио је сет закона који су из темеља протресли економију. Најважнији од тих закона је онај којим је подржављена компанија која управља непресушним нафтним ресурсима Венецуеле –  стављена је под контролу Министарства енергетике. Што се унутрашњих прилика тиче, од свих нових закона најжешће реакције је изазвала земљопосједничка реформа. До тада, скоро 70 одсто обрадивих површина у Венецуели налазило се у рукама богате мањине, која је чинила три процента становништва, а национално истраживање показало је да се од те земље обрађује само четири одсто. Чавезов закон наложио је да земља која се не обрађује мора да буде додијељена сиромашним фармерима, што је узнемирило и разбијеснило богаташку класу. Чавез је и прије него што је постао предсједник, а поготово од када је ступио на дужност, непрестано био у рату са имућнима. Није бирао ријечи кад је говорио о венецуеланским богаташима. Према сиромашним слојевима био је издашан, како је и обећавао: радничка удружења окупљао је у јединствен синдикат, док је нафтне приходе скоро потпуно усмјерио ка социјалним програмима. Између осталог, спровео је акцију масовног описмењавања становништва, затим изградњу путева у руралним срединама, а посебно је водио рачуна о здравству: поред тога што је основао многобројне клинике доступне свима, у својеврсној здравственој мисији окупио је преко 10.000 љекара које је послао у заостале крајеве државе, у којима прије тога уопште није било медицинских служби.

Незадовољни богаташи су се удружили са опозицијом, а врло је вјероватно да је њихове тадашње активности помагала и влада САД, којој никако није одговарало Чавезово национализовање нафтних ресурса. У Каракасу су почели велики улични протести, иза којих је стајала и венецуеланска војска. Насилне демонстрације прерасле су у прави ратни окршај између протестаната и војне полиције са једне стране, и националне гарде одане Чавезу с друге стране. Протести су постајали све жешћи, а онда је у априлу пала и крв. Биланс немира био је најмање 17 мртвих и више стотина повријеђених, што је Чавезу био сигнал да мора да се повуче. Дванаестог априла поднео је оставку, а предсједниковање државом преузео је Педро Кармона Естанга, челник Венецулеанске пословне федерације „Федекамарас“, која је и руководила протестима и ставила Чавеза у притвор.

Ипак, колико год његова опозиција била масовна, они који су га подржавали ипак су били бројнији. Одмах за овим догађајима, на улице су изашле Чавезове присталице, захтијевајући повратак Ел Командантеа на власт. Послије само два дана, Естанга је био принуђен да напусти положај на који се враћа Чавез.

Спољну политику Уга Чавеза, по којој је и најпознатији у свијету, карактерише оштро противљење америчком империјализму. То противљење никако не иде на рачун хуманости: кад је ураган Катрина опустошио САД крајем 2005. године, Чавезова влада била је прва која притекла у помоћ сјеверноамеричкој браћи, како је рекао Чавез и послала у Америку тоне хране, љекова, воде и бензина. Чавез је развио врло блиске односе са Кубом Фидела Кастра и Русијом Владимира Путина.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This