Izaberite stranicu

Њежност и бриткост Сребрног вијека

… Али ће у исти мах схватити

Да је немогуће живети

Телу без сунца и души без песме…

Ана Андрејевна Ахматова (изворно презиме Горенко),  знаменита руска песникиња, критичар и преводилац, једна од представника књижевног правца акмеизма, преминула је 5. марта 1966. године у 76. години.

Краљица Неве, како су је звали, рођена је 23. јуна 1889. у предграђу Одесе, у породици инжењера Андреја Горенка, која је припадала елити Одесе. Породица се убрзо преселила у Санкт Петербург у Царско Село, за које су везане све успомене из дјетињства песникиње. Стихове је почела да пише у једанаестој години. У породици Горенко нико није писао поезију и отац није одобравао Анино занимање за поезију и писање. Сматрао је да она тиме срамоти породицу, због чега Ана своје стихове никада није потписивала презименом Горенко, већ Ахматова, што је било презиме њене прабаке Татарке. Родитељи се разводе у њеној шеснаестој години и она нерадо одлази са мајком из Санкт Петербгуга, који је сматрала својим градом, у Јевпаторију на Криму.

Ахматова је крајем 1910. године с пјесницима Осипом Мандељштамом и Сергејом Городецким основала пјесничку групу која је заступала идеју да поетско стваралаштво не почива на надахнућу него на стварности. Из те групе израстао је утицајни пјеснички покрет акмеизам, супротстављен у то време владајућем симболизму. У току студија упознала се са пјесником Николајем Гумиљевим, за кога се удала 1910. За свадбено путовање отишли су у Париз, али је он ускоро сам отишао у Африку, а она је  упознала сликара Амедеа Модиљанија.

Година 1912. је преломна за Анину биографију. Те године родила је јединог сина Лава Гумиљова,  и излази њена прва збирка пјесама под називом Вече, која јој доноси поштовање читалаца и популарност. Након двије године објављује другу књигу пјесама Бројанице (Чётки), која је била прави тријумф. Слутећи долазак бурног времена, пјесникиња је у јулу 1914. године написала стихове „Страшна времена долазе / Ускоро ће свјежи гробови покрити земљу“. Револуционарне 1917. године објављује своју трећу збирку пјесама Бело јато (Белая стая). Као свједок бурних фебруарских догађаја у Санкт Петербургу суочила се с глађу и немаштином.

Двадесетих година  сматрана је за буржоаску пјесникињу, било јој је забрањено да објављује поезију, па је живјела од преводилаштва и есејистике. Тај период у свом животу касније је назвала „Вегетаријанске године“.  Под сталном је присмотром, књиге јој се не штампају. Гумиљов је 1921. ухапшен због антиреволуционарних активности и након три недјеље проведене у тамници стријељан је заједно са шездесетак људи. Веза с тим пјесником који ју је увео у књижевне кругове, бацила је сјенку сумње и на саму Ахматову, а посебно на њиховог сина Лава, који је касније такође ухапшен и осуђен на робију. У Сибиру је завршио и њен блиски пријатељ Осип Мандељштам, који је и умро у радном логору. Ахматова је послије Гумиљова имала још два брака.

Током Другог свјетског рата Ахматова је преживела опсаду Лењинграда и писала о њој. Тада је почела да пише „Поему без хероја“, која је била посвећена успомени на све њене пријатеље и грађане који су погинули током мучна 872 дана опсаде града. Прву верзију тог поетског дјела завршила је у Ташкенту, током евакуације, а на њему је радила укупно 12 година.

Пред сам Велики отаџбински рат 1940. године Ана завршава значајну обимну аутобиографску поему Реквијем, коју је писала пет година, а штампану тек 1963. године у Минхену, посвећену жртвама репресије тридесетих година у Совјетском Савезу.

«Не, не под туђим небеским сводом,

ни под заштитом туђих крила,

ја сам била са својим народом

тад кад је с њим несрећа била.»

Композиција поеме Реквијем се састоји од 15 кратких пјесама које осликавају тугу због руског народа током година прогона и чистки под владавином Јосифа Стаљина. Ана Ахматова понекад пише у првом лицу, а понекад у трећем. Она постаје глас народа, јер је учинила универзалним свој лични бол због страдања и поновног затварања свог сина, губитка пријатеља и књижевних присталица и изгнанства. Ова поема означава захтјев за памћењем, борбу против заборава.

Њен каснији живот обиљежила је епоха стаљинизма, када јој је било забрањено да пише, а њен син Лав опет је послат на робију, као и супруг Пињин, гдје је супруг и умро. Непосредно по завршетку рата искључена је из Савеза совјетских писаца. Сви напори пјесникиње током наредних неколико година били су усмјерени на покушај да ослободи сина из ропства, па је тако и њена поезија добила нови „совјетски укус“. У часопису „Огоњок“ објавила је поему „У славу мира“, у којој је отворено подржала Стаљина и његов режим. Лав је, ипак, остао у логору све до 1956. године.

Послије Стаљинове смрти, режим је допустио објављивање цензурисаних издања Анине поезије. Тек последњих година живота Ана добија признања за свој рад. Године 1951. поново је примљена у Савез совјетских писаца, 1964. године добија значајну италијанску награду Етна–Таормина и објављује нову збирку пјесама Проток времена (Бег времени). Оксфордски универзитет јој додјељује звање доктора наука и тек пред крај живота добија свој дом, скромну дачу, дрвени кућерак у Комарову (код Лењинграда), који је имао само једну собу, ходник и веранду. Сав намјештај чинио је стари кревет који је умјесто ногу имао наслагане цигле, сто направљен од старих врата, цртеж Модиљанија на зиду са њеним ликом и икону која је некада припадала првом мужу – пјеснику Гумиљову.

Дјело Ахматове је у распону од кратких лирских пјесама до великих пјесничких дјела, попут њеног главног дјела Реквијем. Ахматова важи за једну од изузетних и најталентованијих руских пјесникиња.

Да мудро живим већ сам научила,

Гледајућ’ у небо и молећ’ се богу

И да дуго скитам да бих измучила

И немир душе и душу убогу.

А када у дољи ветар прене чичке,

Гроздови рјабине свију се по плоту,—

Ја весело слажем мозаик-камичке

У песме о дивном пролазном животу…

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This