На данашњи дан, 3. марта 1939. године умро је Томо Ораовац, учитељ, књижевник и народњак, рођен у селу Ораово у Кучима. Припада првој генерацији ђака Богословске школе на Цетињу, гдје је након службовања у Даниловграду наставио учитељску каријеру. Иницирао је сазивање прве скупштине црногорских учитеља на којој се залагао за једнообразну наставу и укидање тјелесне казне у школама. Током Вељег рата обављао је значајне дужности у снабдијевању црногорског живља и херцеговачких избјеглица храном. За заслуге „указане црногорском народу” добио је висока одликовања. Осамдесетих година XIX вијека дошао је у сукоб са књазом Николом због учешћа у тајном покрету за увођење уставних слобода и парламентаризма у Црној Гори. Зато је био у немилости власти. Био је плодан књижевник и публициста.
Септембра 1916. године Томо Ораовац је писао краљу Николи:
Заиста, тешко пада на срце и на душу свакоме пријатељу слободе и славе српскога народа у Црној Гори и до суза доводи то, што је Црна Гора ово дочекала! А дочекала је, преварена и издата, издају која је куд и како замашнија и страшнија од издаје Вука Бранковића. И послије свега тога да се не чује глас Вашег Величанства! А зна се да је Ваш глас био неопходно потребан, да се каже свијету зашто се без потребе убацио аждаји у жвале један идеално честити и витешки народ. Потребно је било, а потребно је још увијек да се упозна сва свјетска јавност и савезничке силе о томе: како је и зашто је Црна Гора пала и пропала. Јест, дужан је био краљ Црне Горе да се истином изађу на средину!
Да, сваки прави Црногорац, који је из прошлости навикао да у свакоме Црногорцу гледа чистог Србина, неустрашног борца, непобједивог јунака, кога краси чојство, чисти јуначки карактер, отвореност и поштење, мора да се пред оваквим чином стиди, и тек кад то увиди и до познавања ове страшне јаве и истине дође – мора да се зачуди: како је Ваше Величанство могло, како је хтјело, како је од осуде садашњих и будућих покољења смјело, са висине једнога пријестола својевољно панути у мрак недизања и вјечитог народног проклетства! Дужност је Вашега Величанства била да се своме народу при поласку јавите, са њим опростите, да му на несравњивој вјерности, послушности и вјечитом самопрегоријевању захвалите и заслужену пошту одате. А кад то у своје вријеме нијесте хтјели или нијесте смјели учинити, треба да то сад учините, ако никога другога ради, а оно ради Вас самих, да се народ, ако и доцкан, обавијести, да свјетска јавност буде на чисто: зашто је погажена славна прошлост и независност Црне Горе, која је без икакве цијене предата подломе непријатељу, који је погазио и обесветио све чим се Црногорац пред свијетом поносио!
Ово говорим као искрени и прави пријатељ српскога народа у Црној Гори, као Србин, а не као Ваш непријатељ, јер овдје, у овоме страшноме слому, не видим само Ваш слом, него због Вас и са Вама слом Црне Горе и свега онога чим се она пред свијетом поносила, што Црној Гори никад и ни у једној прилици нијесам пожелио. Напротив, баш онда кад сам Вашим гоњењем довођен до најтежег искушења, јављала се у мени отпорна унутрашња сила, која је обузимала сво моје биће и гонила ме да као Србин живим, страдам и умрем, па макар и од купљене најамничке руке а да Црној Гори не помислим ни најмањег зла, него да се за њено добро и Вашу поправку још силније заложим и учиним оно што поштени људи и праве патриоте могу урадити, угађајући тијем: Богу, правди истини и својој савјести.
Приредио: Миомир Ђуришић
