Izaberite stranicu

У свом последњем интервјуу рекао је: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем, прихватиће све моје идеје.“ Тада нису хтјели да га чују да се може бити модеран у контексту националне културе, а већ касније, пола вијека од његове смрти, његове идеје о музици, проблемима стиха, језичким могућностима, мелодији језика и о модерној поезији постале су јасне.

Српски ерудита песник, преводилац, новинар, есејиста, дипломата Станислав Винавер рођен је 1. марта 1891. у Шапцу у породици имућног јеврејског љекара Јосифа Винавера, који је у Мачву дошао из Пољске и донио рендген апарат, па га учинио првим рендгенолошким центром на Балкану, а мајка Ружа била је пијанисткиња. Основну школу Станислав је завршио је у Шапцу, гимназију у Шапцу и Београду. У гимназији је, сјећао се, обожавао музику и математику. „Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.“

Математику, физику, филозофију и музику студирао је на Сорбони, гдје су му међу предавачима били и Поенкаре, Леви-Брил, Диркем и Бергсон, од којих је нарочито овај последњи имао на Винавера велики утицај. Већ тада постао је следбеник филозофских идеја Анрија Бергсона, а 1911. објавио збирку симболистичке поезије „Мјећа“ којом је започео превазилажење српске модерне.

У балканским  ратовима и Првом свјетском рату Винавер је учествовао као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније заједно са мајком Ружом, док му је отац преминуо од маларије 1915. године, а на Крфу се ангажовао као уредник “Српских новина” и радио као службеник Државног пресбироа.

«Цео мој живот је био један велики напор, пре свега патриотски. Читава наша генерација је била таква. Ми смо ратовима и подвизима запрепастили целу Европу. Хтели смо ми, мој нараштај, да се занесемо у питање језика као и у питање живота и смрти. Рака Драинац, Растко Петровић, Тин Ујевић, Момчило Настасијевић – сви смо ми, сваки на свој начин, хтели једно исто – да остваримо прави израз на нашем језику. Језик је емотивна потка живота. Ми смо му придавали огромну важност. Унезверене страсти Растка Петровића, свечано лудило Тина Ујевића, омађијана збуњеност Раке Драинца – то су обрасци чија ми је поезија годила. Мислим да су они одгонетнули ову земљу. Да бисмо били своји, треба да знамо читав свет – то је била наша идеја».

Године 1916, упућен је на информативно-дипломатске послове у Француску и Велику Британију, а потом и у Петроград, као члан српске дипломатске мисије гдје скупља јужнословенске добровољце за Солунски фронт и ту га затиче бољшевичка револуција. Као свједок тих дешавања објавиће своја сећања у фељтонима, есејима, као и књизи “Руске поворке“. Из Москве је отишао на невјероватан начин тако што је са групицом Југословена препјешачио до Истанбула, одакле су се пребацили у Београд.

По окончању рата, кратко је запослен у Министарству просвете, а потом се немирни и разбарушени дух посветио новинарству и књижевности као припадник шаролике групе младих и нових модернистичких српских књижевника. Писао је као стални критичар за „Време“.

Винавер је утемељивач експресионистичког покрета (написао је Манифест експресионистичке школе), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним умјетничким изразом.

Други свјетски рат провео је у заробљеништву у њемачком логору Оснабрик.

Последње године (1945 — 1955) провео је у Београду радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика.  На пољу сатире Винаверове пародије одликују се духовитим обртима, осећајем за гротеску, што је дошло до изражаја у „Пантологијама новије српске пеленгирике“, које су заправо пародијски пандан „Антологији новије српске лирике“ Богдана Поповића.

У овој последњој књизи, Заноси и пркоси Лазе Костића“ (1963), за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, успио је да ослика комплетно духовно и умјетничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дјело, које спаја интелектуално-умјетничку радозналост, енциклопедијску обавијештеност и аутентични дух.

Имао је истанчани слух за језик.  У књизи  „Језик наш насушни“ каже: «Речи нису ништа — мелодија је све… Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика».

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This