Izaberite stranicu

Кад је први пут чуо како сопствено дjело свира двадесетједногодишњи пољски пијаниста, композитор Роберт Шуман је узвикнуо:

„Господо, капе доље. Пред нама је геније!” Тај двадесетједногодишњи младић је био Фредерик Франсоа Шопен, пољски композитор и пијаниста романтизма. Он je најистакнутији представник пољске музичке културе и један од најзначајнијих пијаниста и композитора свих времена.  Био је први западни композитор који је у класичну музику унио елементе словенске музике. Његове мазурке и полонезе још данас представљају темељ пољске народне класичне музике.

Осим мањег броја оркестралних и камерних дјела, седамнаест пољских пјесама за глас и клавир, Шопен је компоновао искључиво клавирску музику коју је обогатио новим изражајним средствима. Био је јединствен као пијаниста, извођач сопствених дјела и сасвим особен као аутор.

Шопен је рођен у близини Варшаве највјероватније 1. марта 1810. Његов отац био је Француз, а мајка сиромашна пољска племкиња. Имао је три сестре и дјетињство окружено топлином и љубављу. Као сасвим мали највише је волио да се игра испод клавира док је његова мајка свирала. Већ као дјечак Шопен показује свој таленат. Са седам година је компоновао два музичка дјела, двије полонезе, а са осам година одржао је своје прве концерте. Варшавске новине писале су о „малом Шопену“, чуду од дјетета који наступа на разним аристократским забавама у престоници као главна атракција. У Варшави је био познат као „други Моцарт“.

Године 1829. у Варшави је срео Паганинија и њемачког композитора Јохана Хумела. Исте године је упознао своју прву љубав, студенткињу и пјевачицу Констанцу Глатковску, која га је инспирисала. У то доба настају и оба Шопенова клавирска концерта. Рану младост проводи и на путовањима у Берлину, Бечу и Дрездену. У Бечу је одржао два клавирска концерта. Својe првe клавирскe концертe, опус 21 у ф-молу и опус 21 у е-молу одржао је у Варшави, 1829. и 1930. Исте године избија револуција у Варшави, Шопен се сели у Париз. У свом дневнику описује јаке емоције које има у вези са стањем у домовини. У паризу упознаје  Жорж Санд. Били су познат пар свог времена и о њима је писана обухватна литературa.

Кратко прије своје смрти, Шопен се дао наговорити да иде на турнеју по Енглеској. То је била кобна одлука. Тамошња влажна клима негативно је утицала на Шопена, који је боловао од туберкулозе. Историчари музике потмулој болести приписују сјетна осјећања која преовладавају у Шопеновим прелудијумима насталим у то вријеме.

Дубину и снагу његове умјетности можда је понајбоље осјетио писац Оскар Вајлд, рекавши:  „Када одсвирам неки Шопенов комад, осјећам као да сам ронио сузе над гресима што никада не починих, као да сам туговао над несрећама које уопште нису биле моје”.

Шопен је преминуо убрзо по повратку у Париз, 17. октобра 1849. Имао је само 39 година.

Сахрањен је у Паризу, а срце му је пренијето у цркву Светога крста у Варшави, у складу са његовим тестаментом. Испод Шопеновог срца уклесане су ријечи из Јеванђеља по Матеју: „Гдје је твоје благо, ту је и срце твоје.” Шопеново срце остало је у варшавској цркви, изузимајући вријеме Другог свјетског рата, кад је склоњено на сигурно мјесто. Касније, кад је црква послије рата обновљена, враћено је и Шопеново срце.

Сахрана је одложена скоро двије недеље зато што је Шопен желио да се на сахрани пјева Моцартов Реквијем са женским гласовима, нешто што црква Меделене никада прије није дозволила. Том тужном приликом изведена су и два Шопенова прелудијума, број 4 у е-молу и број 6 у х-молу. Крај хумке, на гробљу Пер Лашез, музичари су одсвирали други став – посмртни марш – из Шопенове Сонате у б-молу. Од тог времена, на сахранама се често изводи управо тај марш.

Иза њега су остала два клавирска концерта, 59 мазурки, 27 етида, 24 прелудијума, 21 ноктурно, 19 валцера, 17 полонеза, четири баладе, три сонате…

Приредила: Марија Живковић

 

Pin It on Pinterest

Share This