Izaberite stranicu

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк) за Новости је отворио врата трезора с највреднијим књигама и предметима епископске библиотеке у Пакрацу. У рату је ово непроцјењиво благо спасено захваљујући војнику ХВ-а Ивану Хитију, а у миру би, по довршетку обнове Владичанског двора и библиотеке, требало привлачити истраживаче и посјетитеље из цијелога свијета

Епископска књижница у Пакрацу данас није требала постојати. Њена судбина била је одређена у вељачи 1992., када су непроцјењиву културну баштину Владичанског двора војници изнијели у двориште с намјером да је униште и тако покушају избрисати сваки траг православља у најзападнијим крајевима до којих је допрло. Било је то вријеме када су католичке и православне цркве летјеле у зрак, вријеме у којем би спаљивање културног добра нулте категорије, попут епископске књижнице, једва било забиљежено. Међутим, хисторија је тада на позорницу избацила војника ХВ-а Ивана Хитија, Вараждинца који је у гомили књига и разбацаних икона по дворишту Владичанског двора видио нешто друго. Видио је ризницу знања и културно добро православног свијета, али и Републике Хрватске, у чију се обрану 1991. добровољно укључио. Хити је, уз помоћ стручњака из Националне и свеучилишне књижнице, спасио пакрачко културно благо и за то платио високу цијену. Када је генерал Иван Кораде чуо да је одбио послушати заповијед да спали ‘српске књиге’, избацио је свог бившег професора из Хрватске војске. Након тога Иван Хити у Вараждину до мировине није могао наћи посао. За њега су сва врата била затворена.

Данас, када нас око годину дана дијели од поновног отварања обновљене књижнице, у Пакрацу не заборављају херојство њеног спаситеља. Док с владиком Јованом прегледавамо културно благо које се чува у кући поред Владичанског двора, у објекту који је покривен унутарњим и вањским камерама, док се највреднији примјерци чувају у трезору, владика Хитијев чин описује као чудо.

У библиотеци постоје чудесне ствари, као што је збирка дјела просвјетитеља, која има изразито јак профил европског интелектуалног живота од 18. до прве половине 20. стољећа. Међу њима су и прва издања Волтера, Русоа, све до Жила Верна – истиче владика

– То је чудо Божије! Ово кажем као владика, нетко други то проматра као чудо моралности и индивидуалне свијести. Углавном, слажемо се сви да је то чудо једног човјека, који је у једном тренутку стао уз нешто што је сматрао важним. Он се супротставио духу смрти који је висио у ваздуху. То је чин успоредив с античком драмом која вам се збива пред очима и у којој је Иван Хити, хтио – не хтио, имао улогу – каже Јован Ћулибрк.

Обнова девастираног Владичанског двора, на коју се дуго чекало, започела је прије неколико година. Данас је једно његово крило у потпуности обновљено, а остала два, у којима ће бити смјештени књижница, архив и музеј, обнављају се уз помоћ Министарства културе РХ, Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије и појединачних донација, најчешће из Републике Српске. На чело књижнице постављен је повјесничар умјетности и парох даруварски Лука Босанац.

Владика Јован за Новости је отворио врата трезора с највреднијим књигама.

– Постоји неколико збирки које истичемо и на које смо поносни. Прва је збирка рукописа која је значајна, не толико бројем. Она је углавном из 16. вијека. Толико је значајна да је директор најзначајније свјетске институције за дигитализацију хришћанских рукописа, отац Колумба Стјуарт из Миннесоте, који је свјетско име и који је на челу чувеног Хилл Мусеум анд Манусцрипт Либрарy, одмах дошао у Пакрац. С њим смо потписали уговор о сурадњи, а они су одмах повукли опрему из Бејрута и донијели је овдје да извршимо дигитализацију наше рукописне збирке, тако да је дигитализована и она и рукописне збирке Епархије загребачко-љубљанске и Епархије далматинске. У току је и дигитализација рукописне збирке Митрополије црногорско-приморске на Цетињу.

Најзначајнији примјерак је ‘Равноријечко еванђеље’ из 16. вијека, које је дошло из Равне Ријеке, с подручја Мајсторовине код Бијелог Поља. Када су у питању ране штампане књиге, у Пакрацу имамо другу у свијету збирку раних српских штампаних књига, само Матица српска има више. По томе смо чувени у свијету.

Наш најстарији штампар, послије Макарија са Цетиња, био је Божидар Вуковић који је књиге штампао у Венецији. Његов насљедник и син Вићензо Вуковић, затим Јеролим Загуровић и Бартоломео Зинани, они су ишли у континуитету. Само Вуковићевих књига имамо 40 комада. То је просто незамисливо! Када смо прошле године били у Црногорској академији наука и умјетности, они су се пренеразили, јер ако хоће истраживати своју традицију, морају доћи у Пакрац – говори владика Јован.

Прича нам да су се књиге годинама чувале у НСК-у, па у Митрополији загребачко-љубљанској, која их је збринула док су се у Пакрацу уређивали простори за складиштење.

– Из Загреба смо добили 230 кутија књига. У десет од њих се налази архивска грађа, 60 их је под заштитом државе. Осамдесетак се односи на периодику, најчешће везану уз 19. вијек. Велики дио тога је на разним европским језицима. Ту је први број Јагићевог ‘Арцхив фüр слависцхе Пхилологие’, најзначајнијег свјетског часописа за јужнославенску филологију. Остатак од 80 кутија представља углавном ријетке књиге – наставља владика.

Пакрац види као мјесто у које ће долазити истраживачи из цијелога свијета како би проучавали књиге непроцјењиве вриједности.

– Имамо књиге из Скадарске штампарије, из Мркшине цркве код Ваљева, имамо ‘Београдско четверојеванђеље’, прву београдску штампану књигу из 1552., имамо једини служевник на свијету који је штампан у Горажду итд. Ту су и дјела нашег првог драматурга Јоакима Вујића. Од њега су сачуване двије књиге. Ми имамо једну. На свијету постоји само пет примјерака Вуковог Новог завјета. По један имају Универзитетска и национална библиотека, још по један имају Филолошки факултет и Матица српска, али једини који је потписан руком Вука Стефановића Караџића имамо ми у Пакрацу. Ријеч је о књизи коју је 12. септембра 1847. Караџић поклонио ‘његовој екселенцији Јосифу Рајачићу’, човјеку који је устоличио бана Јелачића. Имамо и Вуков Рјечник из 1818., прво издање – набраја владика.

У рату увијек вриједи истакнути људе који су спашавали колико се спасити дало. Владики Јовану недавно је враћена књига коју је чувао пожешки бискуп.

– Посебно ми је драг овај ‘Цвјетни триод’, који ми је прошле године вратио пожешки бискуп Антун Шкворчевић, коме га је нетко за вријеме рата донио. То је лијеп примјер како односи требају изгледати – каже владика.

Бурна је била повијест пакрачке књижнице. Усташке власти су 1941. отеле њен фундус и пренијеле га у Загреб, а пуно милостивије нису биле ни послијератне југославенске власти, које су га задржале и почеле враћати тек 1980-их. Изван трезора, у којем су најважнија дјела, десеци кутија чувају још пуно важних књига које ће посјетитељи ускоро моћи видјети.

– Имамо богату византолошку библиотеку, али оно по чему смо познати је библиотека везана уз Свету земљу и хришћанство Блиског истока. Ту смо у региону најозбиљнија библиотека. Прије неки дан нам је јерусалимски патријарх поклонио комплетан часопис Јерусалимске патријаршије од 1900. до данас. У пуних десет кутија налазе се Љетописи српски, имамо гомилу аустријских правних списа, српску периодику из 19. вијека, она ће бити драгоцјена истраживачима. Не можете замислити што се ту све налази. Часописи, алманаси, љетописи Матице српске, бројни примјерци ‘Српског Сиона’, ‘Јавора’… Овдје се може пуно дознати о црквеном, народном и европском животу прохујалих времена, ово је библиотека на десет језика – говори владика.

Епархијска књижница у Пакрацу многе ће изненадити књигама које можда нису замишљали на њеним полицама, попут оних Фридриха Ничеа. Владика је на њих посебно поносан.

– Ниче ће бити изложен, без обзира на његове контроверзне тезе. Ми морамо бити свјесни свог богатог културног наслијеђа. Нисмо ми партијска библиотека. Ми смо насљедници Цариградске библиотеке и Фотија Великог, који је организовао критичко издање Хомера и данас знамо Хомера искључиво према том издању Фотијевог насљедника, архиепископа кесаријског. У библиотеци постоје чудесне ствари, као што је збирка дјела просвјетитеља. Та збирка има изразито јак профил европског интелектуалног живота од 18. до прве половине 20. стољећа. Међу њима су и прва издања Волтера, Русоа, све до Жила Верна. То говори да су епископи који су овдје дјеловали, почевши од Кирила Живковића, па начелно до Никанора Грујића и Мирона Николића, били европски образовани интелектуалци који су, сходно својим интересима, набављали одговарајуће часописе и књиге – каже Јован Ћулибрк.

Да ће епархијска књижница уистину постати истраживачки центар доказује њено повезивање с бројним међународним институцијама које су се одушевљено одазвале позиву на сурадњу.

– Споменуо сам Хилл Мусеум анд Манусцрипт Либрарy. Ријеч је о католичкој институцији која је највећа на свијету када је ријеч о дигитализацији хришћанских рукописних књига. Раде од 1965., а највећи им је мотив страдање бенедиктинског манастира у Монте Касину, са жељом да се никада не понови. Ми имамо сличне пориве. Бомбардовањем 6. априла 1941. страдала је Народна библиотека у којој је било 1415 рукописних књига. То је успоредиво са спаљивањем библиотеке манастира Морача од стране нових власти, након рата. Ово је риједак примјер гдје се штета успијева надомјестити и ми ћемо књижницу обновити у сјају који можда никада није ни имала. Друга институција је библиотека Ориент института из Бејрута, то је библиотека Праведног Јосифа, језуитског универзитета у Бејруту. Она је највећа свјетска збирка хришћанских рукописа на арапском језику, којих има око 3500. На основи наших прилога они формирају једну словенску збирку, а ми на основи њихових збирку о хришћанству Блиског истока. На то се надовезује наша сарадња с јерусалимском институцијом Тхе Ецуменицал Тхеологицал Ресеарцх Фратернитy из Израела, коју води др. Петра Хелд, стручњакиња за односе православља и хришћанства, а поготово православља и јудаизма. Ту је и катедра за средњовјековне студије Централно-европског универзитета у Будимпешти, која ће опстати тамо без обзира на то шта ће се дешавати с остатком универзитета – говори владика.

У музеју, који се такођер уређује, бит ће изложени бројни предмети из хисторије православља ових простора. Један међу њима за владику Јована има посебно значење.

– Чувамо архијерејско жезло епископа пакрачког, које је први пут забиљежено на великом портрету владике Кирила Живковића из 1799., а други пут на портрету владике Мирона Николића из 1931. Чувано је у загребачкој митрополији, а враћено је у Пакрац на моје устоличење, прије четири и пол године. Недавно је, милошћу владике Порфирија, трајно враћено у Пакрац. Ријеч је о блискоисточном раду у којем су кориштени седеф, абонос и слонова кост. Ту је и више од 90 икона које су враћене из Србије, гдје су биле склоњене за вријеме рата. Међу њима су иконе из манастира у Лисичинама и Великим Бастајима – истиче владика.

Владичански двор бит ће отворен и за модерну умјетност, изложбе и концерте. Прошле године је одржан мали фестивал блуза, а ускоро ће у њему гостовати Горан Трајкоски из бенда Анастасија који повезује византијску музику и популарну културу. Владика, који је добар познаватељ музичке сцене 1980-их, преговара и са свјетски познатим бендовима.

– У преговорима смо са саставом Туџедомоон, надам се да ћемо их видјети код нас ускоро. Бит ће изложена и збирка музичког критичара Дубравка Јагатића, коју смо откупили и која садржи стотине важних демо-снимака – најављује.

Уколико се испуне сви планови и уколико епархијска књижница догодине своја врата отвори јавности, Пакрац ће се напокон мало одмакнути од приче која га и данас држи окованог у деведесетима и трагичном рату.

– Повратком библиотеке у Пакрац и њеним уређењем настаје врхунска културна и духовна институција. Наш узор је Думбартон Оакс, дакле модел истраживачке библиотеке, која вас не условљава да имате институт и запослене докторе наука, него је ријеч о библиотеци у коју научници долазе истраживати сами. Мене занима Пакрац као постратни град у којем не желим гледати да нам биће и свакодневни живот одређује ратни дух смрти. Овдје видим богат и радостан живот, наравно, и тежак и крвав, какав живот јесте. Дарувар и Липик, бивше аустријске бање су у близини, имамо манастире Пакру и Свету Ану, овдје човјек има што видјети. Ту је и манастир Ораховица, недавно је откривено да је сав у фрескама, које су прекривене у 10. вијеку и сада Хрватски рестаураторски завод ради на њима. Бит ће ту посла годинама. Откриће нам је помогло да манастир добије струју, то је ХЕП-ов пројект од више од два милиона куна. Манастир је занимљив и као најдубље мјесто у Европи докле је допрла византијска умјетност – каже владика.

Из перспективе и данас дјеломично подијељеног града, његов заразни оптимизам и визија Владичанског двора и Пакраца као центра изврсности из којег ће се ширити добре музичке и духовне вибрације чине се тешко проведивим. Међутим, ако је у ратно доба било могуће чудо једног човјека, Ивана Хитија, зашто у доба мира не би могло успјети чудо владике Јована?

Саша Косановић

Извор: Новости

Pin It on Pinterest

Share This