Дан 27. фебруар 1887. године падао је у вријеме Бијелих поклада или Масленице, како се у Русији назива Сиропусна седмица. Тога дана на балу, обучен у руску народну ношњу, уз музику која му је живот значила, доживио је срчани удар Александар Порфирјевич Бородин. Његово име колико асоцира на музику, једнако асоцира и на хемију и науку. У биографији му стоји да је био растрзан између те двије своје љубави и да је објема био маскимално посвећен.
Бородин је познат као истакнути руски романтичарски композитор, љекар и хемичар. Уз Балакирјева, Кјуа, Мусоргског и Римског-Корсакова, припадао је музичкој елитној групи, тзв. „Моћној петорци“, групи која је била посвећена производњи јединствене руске врсте класичне музике, која не имитира раније западноевропске моделе.
Бородин има руско-грузијско поријекло. Рођен је у Санкт Петербургу 12. новембра 1833. Био је ванбрачни син грузијског кнеза Луке Стјепановича Гедианова и његове 24-годишње метресе Авдотије Антонове. Пошто је кнез био ожењен, дијете је регистровано као син његовог слуге Порфирија Бородина. Кратко прије смрти, Лука је признао свог ванбрачног сина. Мајка је врло рано открила Бородинове таленте, тако да је научио да свира клавир, виолину, флауту, виолончело и савладао неколико свјетских језика. У деветој години написао је прву композицију. Била је то полка „Јелена”. У четрнаестој години већ је написао Концерт за флауту и клавир, као и Трио за двије виолине и чело.
Поред музике показивао је изузетну љубав према хемији. Често је изводио различите огледе, углавном уз нежељени ватромет, али без тежих последица. Уписује Медицинско-хируршку војну академију у Санкт Петербургу, гдје су се школовали будући дворски љекари. Његов таленат примијетио је професор хемије Зињин, који је предавао и Алфреду Нобелу. Зињин га је врло брзо примио у своју лабораторију. Говорио му је да треба да се остави пјесама и романси и да се бави озбиљним стварима, да не може одједном уловити два зеца. Ипак Бородин је доказао другачије. Успио је и у музици и у хемији. Доктор медицине постао је 1858. године. У својој докторској тези бавио се токсикологијом фосфорне и арсеникове киселине. Дошао је до неколико важних хемијских открића и неке хемијске реакције су назване по њему. Усавршавао се у западној Европи и убрзо је постао професор на академији у Санкт Петербургу. Друговао је са Мендељејевим.
Тајна је остала како је поред обимног академског рада успијевао да се бави музиком и компоновањем којим је постигао свјетску славу. Бородин је за музику говорио да је: „Разонода, одмор од озбиљнијих послова“, при чему је мислио на свој научни рад.
Године 1863. оженио се Јекатерином Протопоповом, бриљантном младом пијанисткињом. Упознали су се и вјерили на путовању у Немачкој.
Бородинова прва симфонија изведена је 1869. Дириговао је Балакирјев. Извођење Друге симфоније прошло је прилично незапажено, све док Франц Лист, Бородинов поштовалац, није организовао поновно извођење у Немачкој. Тада је Бородин постао познат и изван граница Русије.
Послије симфонија, Бородин је почео да компонује оперу. И ствара своје најзначајније дјело, на којем је радио осамнаест година, оперу „Кнез Игор“. Дјело је написано према мотивима најстаријег староруског епа, „Слова о походу Игореву“, уз темељно проучавање историјских извора.
„Половецке игре” са својом оријенталном фразом (татарски фолклор) из опере „Кнез Игор” често су на репертоару не само симфонијских оркестара, већ представљају својеврсни мост између популарне и такозване класичне музике. То своје најзначајније дјело Бородин није успио да заврши, завршиће га његови пријатељи Александар Глазунов и Николај Римски-Корсаков.
Осим три симфоније и „Кнеза Игора”, Бородин је написао и симфонијску поему „У степама Средње Азије”, квартете за гудаче, игре, серенаде, бројне романсе за глас и клавир као и оперу „Богатири”.
Године 1953. Американци Роберт Рајт и Џорџ Форест прерадили су Бородинову музику из „Кнеза Игора” и створили мјузикл „Кисмет”, изведен на Бродвеју. Представа је постигла огроман успех, па је потом снимљен и филм. Бородину је тако постхумно, 1954. године додијељена музичка награда „Тони”. Пјесму „Странац у рају” из „Половецких игара” Тони Бенет, Бинг Крозби и квартет „Фор Ејсис” учинили су свјетским хитом.
Приредила: Марија Живковић
