У недељу, 24. фебруара 2019. године, уснуо је у Господу Марко Д. Веселиновић, рођен 20. 4. 1938. године у Голубићу (Далмација). Ношен ратним вихоровима његов живот изаткао је причу која може да послужи као илустрација страдања народа који је настојао да очува свој српски идентитет на просторима Хрватске.
Као дијете остао је без родитеља и са братом близанцем одгајан у Дому, гдје је на један суров начин задобио ожиљак који ће га пратити читавог живота. Наиме, у вријеме када су се највише множиле пјесме које су величале Брозов лик и дјело, десетогодишњи Марко на свој начин је интерпретирао једну од њих: „Друже Тито љубичице жута, зима иде ја сам без капута”. Због тога управник Дома га је извео испред све дјеце, прогласио државним непријатељем и казнио „чупањем ушију”. Ова педагошка мјера имала је за последицу доживотно оштећен слух.
Судбина државног непријатеља пратила га је читавог живота иако је као врсан занатлија у умјетничкој обради камена, за коју је обуку завршио у Италији, преузимао и велике државне пројекте. Такав један је ремек-дјело сарајевске жељезничке станице, чији импозантни лукови пркосе гравитацији. Упркос томе, кад год је Броз долазио Марко је био хапшен и затваран док се церемонија заврши.
Имао је активног учешћа и у рату ‘92. године, по цивилним питањима, за расподјелу помоћи коју су добијали житељи ратом погођених подручја. У штабу за одбрану Републике Српске Крајине бавио се административним пословима, увијек настојећи да очува српске културне вриједности. На свој начин је допремао књиге ћириличне штампе из Србије и слао их Србима у Хрватску. Вршио је велики притисак и успио да промијени имена многим улицама и да их назове по српским великанима.
Нажалост, рат је подијелио народ а то се рефлектовало и на породицу Марка Веселиновића. Једини у својој породици је устао да брани српске идеале. Породица је разбијена и тај контакт никад више није успостављен.
Прогнан од државе и презрен од синова и породице, Марко долази у Црну Гору гдје се и даље осјећа овај прогон. По оној старој “Нема наде ни у кога, до у Бога и у своје руке”, са собом је у Црну Гору донио у џепу само један клин-обијач за камен који га је касније прехранио и од којег је зарађивао бавећи се клесањем слова на каменим плочама.
Као свједоку многих ратних злочина, и комунистичких и усташких, на подручју Хрватске, Марку је конфискована сва имовина и забрањен улазак у државу. Та сјећања је настојао да сачува у дјелима „Повратак каплара“ и свескама „Српска трагедија“ које није успио да објави јер никада није могао ни да их заврши, што свједочи о јаком унутрашњем бунту и борби за правду.
Последњих година свога живота Марко је живио у Избјегличком насељу у Подгорици, одакле се и обратио за помоћ Митрополији црногоско-приморској. Народна кухиња при Саборном храму Христовог Васкрсења и Добротворни фонд „Човјекољубље“ од свога оснивања настојали су да изађу у сусрет и, колико могу, помогну му да са свим невољама изађе на крај. Марко је био омиљен и велику пажњу је имао од монаха Матеја из манастира Острог као и мати Евгеније из манастира Златица. Његова благодарност била је главни мотив да сваки пут сусрет са њим буде пријатан.
Послије краће болести предао је душу Господу. Опијело су служили протојереј Бранко Вујачић и јереј Миомир Вулевић у Цркви Св. Кирика и Јулите у Доњој Горици а сахрана је обављена у порти манастира Дајбабе по благослову Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.
По ријечима оца Бранка изговореним на опијелу, његов живот је обиљежен прогонима и од државе и од породице и једина утјеха му је била Мајка Црква, а прогнаних правде ради је Царство небеско.
Нека му душа царује у Небеском царству гледајући лице Бога живога у непролазној слави Царства Божијега. Амин
Владимир Милуновић
