Izaberite stranicu

На данашњи дан, 26. фебруара 1846. године ступио је на снагу договор, постигнут између Петра II Петровића Његоша и Али-паше Ризванбеговића о постављању пандура на граници између Црне Горе и Херцеговине.

Када су Његош и  Али-паша закључили да преговори о територијалним проблемима немају алтернативу и да је свако рjешење боље од рата, започели су преговоре, од којих је зависио даљи статус спорних територија и будући односи Црне Горе и Херцеговачког пашалука.

Уз посредовање руског конзула Јеремије Гагића, турског комесара Селим-бега и аустријског представника, у Дубровнику је 1842. године уприличен сусрет црногорског владике и херцеговачког везира. Улогу домаћина имао је барон Карло Роснер, дубровачки окружни капетан. У прелиминарним преговорима око мјеста у коме је трабало водити разговор, у опцији су били Метковић и Дубровник. Али-паша је предлагао Метковић, а Његош Дубровник. На крају, прихваћем је предлог црногорског владике.

Према историјским фактима, херцеговачки везир је гајио искрену топлину према црногорском чојству и јунаштву, а изнад свега пријатељство, респект и дужно поштовање  према Његошу. Када је уприличен сусрет, Његош је имао 29 година, док је његов саговорник, био дупло старији. Занимљиво, обојица су умрли исте године. Велики број   међусобно размијењених писама, те њихов сусрет у Грахову, 1838. године, потврђује да су се они одлично познавали прије сусрета у Дубровнику. Његош је дошао у Дубровник нешто раније, крајем августа, намјеравајући да се прије сусрета са Али-пашом, консултује са руским конзулом Гагићем, док је везир допутовао почетком септембра. Дубровчани су били више наклоњени везиру. “Никад два височија и дивнија мускетара не виђесмо”, говорили су Дубровчани. „Владика, обучен по црногорски, борави је код неког добростојећег православца, док његових десет пратилаца спавају у различитим кућама“. Међусобном размјеном посјета преговори су се претворили у својеврстан дипломатски спектакл. Прво је Његош  посјетио Али-пашу, а затим је на владичин позив, херцеговачки везир узвратио, посјетивши га у његовој резиденцији. На Његошеву иницијативу, Али-пашу је, пред резиденцијом, дочекала градска музика. Након тога, обојица су, на коњима обишли Дубровник. “На изненађење православних Дубровчана, два владара су заједно сједели у кафани, шетали ривом и Страдуном, у најпријатељскијем расположењу”. Паша је био одушевљен Његошевом љепотом, господством и рјечитошћу и језгровитим досјеткама. Према неким историјским изворима, Његош и Али-паша су, за све вријеме боравка у Дубровнику, након официјелних обавеза, остајали заједно до дубоко у ноћ, уз најквалитетнија вина и богату трпезу. Била је то гозба великодостојника који су поштовали све врлине живота и своје пролазности. Не устручавајући се да изрекне највеће комплименте црногорском владару, везир је у једном моменту рекао: “Анда сени (заклетва), оваквог човјека у бутум дуњалуку (цијелом свијету) нема. Каква би корист била да се овакав човјек оженио па да има овака четири сина”.Величао је ум који успијева да малом народу, оскудног оружја, исписује велику историју. Иако већ нарушеног здравља, Његош је за све вријеме боравка у Дубровнику, био добре воље. Хвалио је Али-пашу и његове заслуге за ред и мир. Понављао је захвалност паши за  принципијелност, поштење, храброст, владарску мудрост, за његов однос према народима свих вјера. “Ти си вазда био сиротињска мајка, и нијеси до сада допуштао дивљијема и безбожнијема јарамазима да прште рају у твоју државу”. Између осталог, разговарали су о свом здрављу, о пролазности живота, о слабљењу турске империје. Владика је посебно говорио о Аустрији, Русији и Италији, земљама које је посјећивао и добро познавао. За неколико дана интензивног дружења, добро су се упознали. Колико је везир упознао Његоша, његове жеље и намјере те политичке амбиције, показује ова изјава: “А Бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова”. Након вишедневних разговора, потписан је уговор у осам тачака, између “независне области Црне Горе и  пашалука херцеговачког” о престанку непријатељства. Утврђене су границе док је Грахово дефинисано као неутрална територија. Након потписивања уговора, њих двојица су се, са пуно разумијевања и топлине, изгрлили, а потом повукли у једну собу, и ту се побратимили.

Састанак у Дубровнику са херцеговачким везиром и одлуке које су усвојили, била је Његошева велика дипломатска побједа и успјех. У својој посланици Црногорцима и Брђанима Његош истиче: “Послије дугог зла и крвопролића, које је било међу нама и Турцима херцеговачкијем, ја и Али-паша, везир херцеговачки, састадосмо се у Дубровнику, око свега се лијепо договорисмо и међу собом мир и јако пријатељство утвердисмо”. Потисивањем уговора, Али-паша је признао независност Црне Горе. Не улазећи у то колико је овај споразум заиста имао легалитет међудржавног карактера, није спорно да је Црна Гора, у том моменту,  имала одређене капацитете државноправног субјективитета. Иако је она и даље сматрана дијелом османске империје, граница се није могла прећи без одговарајућих путних исправа. За Аустрију, Русију и друге европске земље, то је било велико изненађење. Руски конзул Јеремија Гагић, касније, пише владици: “Нико се није надао да ћете Ви постићи такав дипломатски успјех”. Међутим, убрзо је из Цариграда стигло упозорење “да Порта не признаје споразум и да није спремна да уступи икоме ниједан педаљ земље” који се налази под њезиним формалним суверенитетом.

У свакој анализи побратимство владике и везира необична је комбинација и спој два пријатељства, посебно у времену које нам нуди другачију слику друштвених и политичких односа на Балкану. И на крају, слиједи питање: да ли је Његошево побратимство било политичка инвестиција, национални интерес или лично задовољство? Како тумачити побратимство које направе политички лидери различитих националности, култура, обичаја, конфесија? Било како, то није  само лични однос, јер се он реперкутује на ширем националном или државном плану. Коначно, мора се признати, Његош и Али-паша, су се негдје препознали по јунаштву, интелектуалном склопу, државничкој мудрости, личном поносу, отмености и достојанству, и да је то била превага за одлуку братимљења.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This