Izaberite stranicu

Двадесет шести фебруар је везан за имена два великана нашег језика, један је је био сакупљач народних лирских пјесама и сарадник Вука Караџића – Вук Врчевић, који се родио на данашњи дан у Рисну, 1811. А други је био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, предсједник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству – Александар Белић, који се упокојио у Београду, 26. фебруара 1960.

Врчевић се родио у Рисну. Прво  образовање (италијански језик и математику) Вук је добио од оца Стефана, који је био писар и учитељ. Владика Петар II Петровић Његош му је понудио посао владичиног писара на Цетињу, али Врчевићу родитељи нису дозволили да ступи у владичину службу. Упознао се са Вуком Караџићем 1835. приликом Караџићеве посјете Црној Гори. Од тада се дописивао и сарађивао са Караџићем на сакупљану народних лирских пјесама. Био је трговац, општински писар и учитељ у приморским градовима. Године 1836. Врчевић је на позив владике Његоша дошао у манастир Маине, гдје је преписивао Његошево дјело „Свободијаду“. Био је једно вријеме секретар кнеза Данила Петровића и његов лични учитељ италијанског. Затим је радио у Задру.  Од 1861. године постављен је за аустријског вицеконзула у Требињу. Сарађивао је са Луком Вукаловићем за вријеме буна у Херцеговини. Био је сарадник новина Црногорац и Глас Црногорца. Пред крај живота живио је у Дубровнику, гдје је и умро 25. августа 1882.

Врчевић је био почасни члан Српског ученог друштва. Своје прво дјело штампао је 1839. године у „Српско-далматинском магазину“. Његови оригинални радови, као и сакупљене народних умотворина објављени су у петнаестак посебних књига, од којих су познате: Мале женске херцеговачке пјесме, с додатком на крају „херцеговачке напијалице“, Народне приповијетке, Народне свакојаке игре, Народне пословице, Народне загонетке,  Три књиге народних јуначких пјесама, Народно сујеверје и тумачење снова, Цркве и манастири у Херцеговини, Живот Владике Рада Петра Петровића II и друге.

Чувени српски филолог Александар Белић рођен је у Београду 13. августа 1876. Школовао се у Београду. Студије филологије започео је у Београду, а наставио на универзитетима у Москви и Одеси. Једну годину је провео на усавршавању у Њемачкој, гдје је написао и одбранио докторску дисертацију о словенским суфиксима за умањивање и увећавање. Дисертација му је штампана на њемачком језику у два дијела. Године 1906. је изабран за редовног професора Београдског универзитета и то српскохрватског језика, словенске филологије и лингвистике, што је предавао дуги низ година. Основао је часопис „Српски дијалектолошки зборник“, који је под његовом редакцијом излазио преко 50 година.

Као ученик Ф. Фортунатова и А. Лескина, Белић је својим погледима на развитак тзв. младограматизма сачинио својеврсну тзв. београдску школу. Своје погледе на основе лингвистике изложио је у дјелу: „О природи језика и његовом развитку“ (1941–1959). Писао је научне студије о српскохрватском језику, о његовим дијалектима и историји. Многи радови које је објављивао посвећени су граматичким студијама словенских језика. Био је оснивач а потом и уредник часописа „Јужнословенски филолог“ и „Наш језик“. Био је главни и одговорни уредник при издавању првих томова „Речника српско-хрватског књижевног и народног језика“.

Током 1916. године, заједно са Станојем Станојевићем, боравио је у Русији лобирајући за интересе Краљевине Србије.

Редовни члан Спске краљевске академије је од 1906, а њен предсједник је постао 1937. На тој значајној позицији био је све до своје смрти, укупно 23 године. Овај период остаће упамћен и по томе што је академија два пута мијењала име, најприје у Српска академија наука, а затим у Српска академија наука и уметности (скраћено САНУ), како се и данас зове. Александар Белић ја дао значајан допринос раду академије као њен предсједник са највећим стажом до сада. Један је од потписника Новосадског договора 1954. године

Био је члан неколико академија наука: југословенске, словачке, чешке, пољске, бугарске, баварске, затим члан научних друштава у Лавову, Прагу и Данског краљевског друштва, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ и Универзитета у Глазгову.

Укупно је издао преко 500 радова. Од највећег интереса за њега су култура ријечи, историја књижевног српскохрватског језика, и историја српске културе.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This