У другу припремну седмицу пред Часни пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литругија којом је началствовао архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића, јереја Леке Вујисића и протођакона Владимира Јарамаза.
За пјевницом је појала мјешовита пјевница предвођена диригентицом Ратком Вујачић.
Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, архимандрит Сава у свом пастирском обраћању говорио је о суштини прочитане јеванђелске приче о блудном сину, која нас поучава о тајни гријеха, али и тајни покајања и праштања:
„Ова нас јеванђелска прича поучно учи о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, до одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти.“
Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека:
„Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе.“
У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, тако што ћемо себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека:
„Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо.
И Бог, као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати – чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте.“
Игуман дечански у другом делу свог пастирског слова подвукао је да у духовној традицији Цркве нема добрих и лоших људи:
„Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико треба да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом.“
Има оних који су у процесу оздрављења, појаснио је отац Сава, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима: „И они бивају исцељени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе.“
Говорећи о онима који су већ примили исцјељење, игуман дечански Сава је објаснио да су то светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, прво испушта пару и чврчи, и не може да се запали, због тога што влага није још увијек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре. Дјелује као огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет, који нам је Бог дао, али са друге стране тако постајемо Христови – Божији.
„Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога поста и за сверадосни празник Васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и лоше навике, које су се урезале у нашем срцу огреховљеном, променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нашег бића“, закључио је архимандрит Сава у обраћању сабраном вјерном народу у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
БЕСЈЕДА АРХИМАНДРИТА САВЕ ЈАЊИЋА ИГУМАНА МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ
Протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и вјерног народа, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, пре свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске.
Отац Мирчета је пожелио да Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада. Поручио је да је заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо сви једно у Христу и да ћемо тако остати и опстати.
Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском – Царству Оца, Сина и Светога Духа.
Борис Мусић
