Izaberite stranicu

На данашњи дан, 22. фебруара 1826. године рођен је српски адвокат, новинар и писац Светозар Милетић, вођа Срба у Војводини у борби за национална права у Аустро-Угарској.

Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка (Бачка) као најстарији од седморо дјеце, у сиромашној породици.  Основну школу похађао је у родном мјесту и био „први ђак“. Образовање је наставио у батаљонском средишту у Тителу, у њемачкој школи. Отац га је одвео у Нови Сад да га упише на неки занат, али када су свратили код познаника земљака, десио се преокрет. Адвокат Арон Малетин када је видио школско свједочанство са одличним успјехом из 17 предмета, убиједио је његовог оца да одустане од плана. Умјесто на занат, сина уписује у Српску православну велику гимназију у Новом Саду. У споменици њеној је остало забиљежено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“. Материјално су га током школовања помагали богати, угледни и племенити Срби.

По положеној матури, уписује се на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава) гдје се укључује у рад српске ђачке дружине, која броји 40 чланова и која делује под утицајем свесловенских идеја. Они издају часопис Српски соко, у коме Милетић објављује своје прве књижевне и политичке текстове.  По окончању школовања, прелази на студије у Пешту, 1848. године, гдје га затиче почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу.  Милетић се враћа у Карловце гдје присуствује Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина. Године 1849. одлази да настави студије, али у Беч. Студије окончава 1854. године када постаје доктор права. У политички живот враћа се серијом текстова у Српском дневнику у којима разматра ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, а највише пише о стању и перспективама српске нације, нарочито у Војводству Србији и Тамишком Банату, у шта је царском одлуком претворена Српска Војводина. Милетић се залаже за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама (етнички примеренијим и сврсисходнијим) од Војводства. До Српске Војводине, по његовом мишљењу, не треба доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима. Овај текст је у прво вријеме унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби настоје да ту сарадњу остваре. Међутим, када се Угарска нагодила са Аустријом, 1867. године, Мађари окрећу леђа Србима и започињу борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за њега још већи противник од Аустрије. Милетић и на Црквено-народним саборима заступа идеје либералног грађанства. Често је говорио: „Ми смо Срби, али и грађани“. 1861. године постаје градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Као градоначелник, Милетић проглашава српски језик званичним, укида њемачку реалку, а залаже се за подизање здања Градске куће у српском дијелу Новог Сада. Угарска влада га суспендује са овог мЈеста. Он је био и предсЈедник Српске читаонице, када се под њеним окриљем оснива Српско народно позориште. Милетић је веома ангажован и код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад. Постаје, те 1864. Године, Светозар члан матичиног Књижевног одељења, па убрзо и њен потпредседник.

Под његовим руководством настаје Српска народна слободоумна странка, први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је дјелокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмјерен ка Србима у Монархији, она се бави и опште националном проблематиком, те је на извјестан начин и национални програм. Милетић је један  од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније ће се ангажовати и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско.  Од 1867. поново је на челу новосадског Магистрата. Милетић је поново у борби са угарским властима. У вријеме овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је послије годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Док је био у затвору, српска политичка сцена почиње да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Популарност му је на врхунцу у вријеме када је изашао из затвора и гдје год се појавио приређиване су му велике манифестације. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колијевке да запамте његов лик!“ Своју активност проширује и на друге крајеве гдје живе Срби, нарочито у вријеме устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска власт је ријешила да му трајно стане на пут. Јула 1876. године ухапшен је у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на 6 година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да слаби. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот.

Умро је у Вршцу  1901. године у 75. години живота, а сахрањен је у Новом Саду.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This