Izaberite stranicu

„Он није само приповедачком техником испредњачио своме времену него је и својом тематиком унео у њу новине и обогатио је као ниједан наш тадашњи писац. Он је проширио географску основицу српске приповетке, дотле искључиво балканске и средњоевропске, и у њу унео елементе поморског живота, мора и свих даљина и могућности које море човеку отвара“, написао је Иво Андрић  поводом стогодишњице рођења српског писца Симе Матавуља, који се упокојио 20. фебруара 1908.

Матавуљ је био приповjедач, романсијер и преводилац, један од најзначајнијих представника реализма у српској књижевности.

Матавуљ је рођен је 14. септембра 1852. у Шибенику, у тадашњој Аустроугарској. Хтио је да се замонаши и четири године је провео у манастиру Крупи, код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године. Учитељевање у селу Ислам довешће га у везу са контом Илијом Јанковићем, потомком Стојана Јанковића, уз чију ће помоћ научити француски језик. Петнаест година ће живјети у Црној Гори као наставник француског језика, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве дјеце.  Године 1889. прелази у Београд и ту остаје до краја живота. Иако није имао високо школско образоваље, Матавуљ је један од најобразованијих наших писаца тога доба: стално је учио, читао, путовао. Знао је италијански, француски, руски и енглески језик. Књижевно образовање стицао је на дјелима италијанске и француске књижевности, које је читао у оригиналу. Преводио је Мопасана, Золу, Молијера и Дикенса. Био је редовни члан Српске краљевске академије од 30. јануара 1904.

За Матавуља важи да је био плодан писац. Објавио је два романа: Бакоња фра-Брне (1892) и Ускок (1892). Двијема драмама (Завјет и На слави) није остварио значајан књижевни успјех. Објавио је велики број књига приповједака: Из Црне Горе и Приморја, Из приморског живота, Са Јадрана, Из разнијех крајева, Приморска обличја, С мора и с планине, Београдске приче и последња збирка Немирне душе.

Поред Сремца, Матавуљ је још један српски реалиста који је превазишао уски регионализам, тематску везаност за родни крај. У његовој прози је приказан живот у Далмацији, Црној Гори и Србији, али са неједнаким успјехом. Од стотинак приповједака двадесетак има антологијску вредност.

Занимљиво је да је своје најбоље приповјетке из приморског живота написао у Београду,

Врхунац Матавуљевог приповједачког мајсторства, означавају приповјетке Поварета и Пилипенда. Пилипенда је био храбри и пркосни далматински сељак православне вјере који ни по коју цијену није хтио да прода своју вјеру, иако је живио тешким и мукотрпним животом. Више је волио да умре од глади него да изда своја увјерења и изгуби своју част. Симболично име Пилип у Библији се доводи у везу са множењем хљебова, а презиме Бакљина са свјетлошћу. Пилипенда представља свјетло вјере, коју чини неизмерна снага и племенитост, да се и по цијену глади не изда душа.

До Матавуља наши се писци никада нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста. Он је у приповјетки досљедно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увијек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу.

Роман Бакоња фра-Брне је његово најбоље дјело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно, и један од најбољих романа српске књижевности.

Према изричитој опоруци својој, Матавуљ је сахрањен веома скромно, „без помпе, без ларме, без музике, без венаца, без силних попова, без говора, без споменика, без парастоса, дискретно и отмено“. Човjек, који је заузимао прво мjесто међу нашим књижевницима, како ће за њега многи рећи, академик, почасни члан Матице српске, члан управног одбора Српске књижевне задруге, предсjедник Српског књижевничког друштва, носилац три ордена (Даниловог, Таковског и Светог Саве) починуо је у обичној хумци. Тек доцније, по жениној жељи, премjештено је његово тијело у раскошну гробницу од бијелог мермера, с рељефом Богородице и ријечима „Пресвета Богородице, спаси нас“, рад угледног оновременог вајара Ђорђа Јовановића.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This