Izaberite stranicu

«Зашто смо месо без крви? Зашто у националној и културној нашој мизерији нема достојанства? Зашто не умемо поносито да говоримо, зашто не умемо храбро и дрско да желимо, зашто нико од нас неће Прометејев грех наново да згреши? Зашто наша књижевност нема сувише сарадника, зашто наше књиге и листови имају сувише примерака? Ми имамо песника који не певају, приповедача који не приповедају, научника који не испитују, сарадника који не сарађују, интелигената који не читају и не маштају, богаташа који не купују — сав наш културни прогрес је без оца и мајке, свугде лицитација и аукција. Ми смо као онај Ничеов ужар који плетући уже иде унатраг. У својим стварима слепи, у туђима немоћни, млитави смо и без љубави и живота као водени цветови пред залазак сунца, опомиње нас она која је имала епитет најмудрије Српкиње.

Исидора Секулић, српска књижевница, академик и прва жена члан Српске академије наука и уметности, први предсjедник Удружења књижевника Србије, рођена је на 16. фебруара 1877. године у бачком селу Мошорину код Титела. Дjетињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду, Сомбору и Будимпешти. Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду. Докторирала је 1922. године.

До краја, и без остатка, посвећена љепоти смислене ријечи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважавење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја умјетничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дјела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог умјетничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. За редовног члана Српске академије наука изабрана је 1950.

Живјела је скромним аскетским животом, често о хљебу и води. Ноћи је проводила пишући и преводећи на девет свјетских језика.

Пред крај живота, иако је постепено почела да губи вид, остала је окружена својим омиљеним предметима и књигама које су заједно са њом мијењале београдске адресе. Пред смрт је спалила готово сву преписку и рукописе.

У једном писму – упућеном Младену Лесковцу, између осталог, записала је: Смрт је ћутање; пред смрт треба ћутати. Упокојила се 5. априла 1958. године у Београду.

Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.

Исидора Секулић спада у ред најистакнутијих писаца српске књижевности. Она је то по времену које је обиљежила својим стваралаштвом (од 1913. године када је објавила прву књигу Сапутници, до 1957. године, када је објавила књигу огледних радова Мир и немир); по разноврсности стваралачких интересовања; по особеном прозном стилу; по изврсним, надахнутим и стилски савршеним есејима; по образовању и ерудицији. По образовању је доктор филозофских наука, по професији наставник, по рођењу приповједач и есејиста, по заслузи академик. Она је празник наше писане ријечи.

Јован Скерлић је у негативној критици Сапутника написао да је то „једна нова појава експлозије женске искрености у књижевности“. Космополитска књига Писма из Норвешке наишла је на ћутање српске књижевне јавности, а Скерлић је критиковао ауторку говорећи да има „маглу у глави и лед у срцу“. У Дневнику Исидора Секулић је забиљежила да је због тих критика поцрвењeла и заћутала. Исти Дневник касније је спалила.

У Загребу је Исидора Секулић 1919. године објавила књигу новела Ђакон Богородичине цркве. У љето 1920. године отпутовала у Осло на засједање Међународног савјета жена, на чијем је отварању одржала ватрени говор. Четрдесетих година двадесетог вијека Растко Петровић написао је да је Исидора Секулић „апсолутно најбољи списатељ кога имамо“. «Кроника паланачког гробља», објављена 1940. године, дописана 1958. године, особена је књига прозе о свеопштој пролазности. Слиједе «Аналитички тренуци и теме», «Записи о моме народу» (1948), «Његошу књига дубоке оданости» (1951), «Говор и језик, културна смотра народа» (1956).

Она је изван свих књижевних покрета, али је њен стваралачки дух био тако отворен и радознао да се није дао ограничити било стваралачким током, било идејним опредјељењем, било поетичким начелима. Дубином свога интелекта зашла је у све сфере људског стварања и сигурно судила о ствараоцима и делима.

Из једног Исидориног писма: За културу је потребно учити стране језике, упознати страни језик да постане доматерњи, јер то вам отвара врата у свет и друштво. Читање — то је култура, а школа — њен зачетак. Путовање — ето вам културе!“. Oна је без сумње једна од највећих личности српске књижевности и културе. Оставила је за собом, сабрано у дванаест томова, обимно књижевно и јединствено енциклопедијско дело, које је нашу литературу учинило стилски љепшом, тематски разноврснијом и мисаоно богатијом.

Почивши академик Владета Јеротић се сјећао: Религија је била чест предмет наших разговора. У почетку је о њој нерадо говорила, као да скрива неку тајну, не због близине смрти. Потом се постепено отварала. Ипак, никакву тајну нисам дознао, а не знам ни да ли је постојала. Знам при свем том да је Исидора Секулић била религиозан човек. Никаквом философском вером изграђена, никаквим умом исконструисана, она је носила у себи сасвим просту веру, понекад ми је чак изгледало да је то била вера црквена, православна, народска.

Прије смрти завјештала је: Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане, то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венца, без новинских чланака. Свештеник ће ме испратити и очитати над гробом драгу ми просту молитву Господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну.“

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This