Izaberite stranicu

„Свака је његова песма икона нашег девичанског матерњег језика. (…) Био је то велики песник наш. Велики светски песник нашег језика. Име му је свемогућа смерност. (…) Прекасно се јавио, прерано је отишао“, тим ријечима је  Васко Попа окарактерисао нашег великог пјесника Момчила Настасијевића, који се упокојио у Београду, 13. фебруара 1938.

МОЛИТВА

Смагнем ли ово дубином у вечерњу,

или је тихи пој,

ил’ дубина се отвори где болело?

Тихо по муци бродим смерни раб.

 

Пакао, мени, оче,

бољезан, драчу на пут.

Расточи о расточи раба.

Дубље дно души но страдању,

без дна реч ова смерна у вечерњу.

 

Корен је ово,

црва ми, оче, у нагризање,

расточи о расточи раба.

 

Јер и пакао је твој,

и пропоје.

Залапим топло из ове опорине тела.

И корен по корен мање

моме страдању.

(Момчило Настасијевић — Лирски кругови, Бдења — трећи циклус)

Момчило Настасијевић, један од истакнутијих пјесника међуратне књижевности, рођен је у Горњем Милановцу 6. октобра 1894. године у породици  која је дала неколико умјетника. До краја живота радио је као професор француског језика и књижевности, и до краја живота остао свој и особен. Наиме, он је био један од ријетких пјесника кога одликује самониклост и неподводљивост ни под једну капу праваца или школа. Док сва авангарда, непосредно послије Првог свјетског рата, тежи западним моделима мишљења и пјевања, Настасијевић иде својим сопственим путем. Његово интересовање усредсређено је на средњовјековну књижевност и народно стваралаштво као богате изворе српског језика; он је за враћање тим изворима (праизворима) а за бјекство од савременог језика који је отуђен и хладан. Лексика Настасијевићеве поезије је архаична, архаична је и синтакса: он вјерује да само та лексика лежи у основи српског језика.

Настасијевићев пјеснички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци.

 

ГОСПИ ( из циклуса Вечерње)

 Све самљи.

Сном ходиш ме туђа.

Грешнији кад самотан те зовем.

Туђа су деца из тебе заплакала.

 

Смилуј се.

Трује, не цели твој лек.

Силовито ме чемером прострели.

Худи свој, госпо,

на песму проћердавам век.

 

Завапим,

ал’ извије се глас.

Милогласан је негде на звезди спас,

што болни певач промуцах овде доле.

 

Јер нема руке да раздреши нам чвор.

Ал’ тамо, и на веке,

зрак твој хоће ли болети?

Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

 

Смилуј се.

Трује, не цели твој лек.

Силовито ме чемером прострели.

Худи свој, госпо,

на песму проћердавам век.

 „Велика, самоникла песничка личност. Завереник језика, мистике, предања. Једини наш заиста фолклорни песник у дубоком смислу те речи. Сав од слуха, од искони, од тајанства“, каже Михиз за Настасијевића, чији је основни поетички став да је најдубља страна људске природе општечовјечанска страна, а она ће проговорити само ако се вратимо матерњој мелодији.

Писао је споро, развијао се, експериментисао. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву пјесничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном пјесмом. Крхке грађе, Настасијевић оболијева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.

Годину дана послије његове смрти, његови пријатељи издају цјелокупна дјела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.  

Настасијевић редукује језик и своди га на језгро: његов израз је концизан, гномски. Звук и ритам стиха су на првом мјесту, а не значење ријечи из којих се стих твори. А звук и ритам се остварују промјеном мјеста ријечи у стиху. Пјесма треба само да наговјештава: зато код њега изостају ријечи које објашњавају, расвјетљавају и тумаче. Настасијевићева поезија је херметична (затворена), тешка за разумијевање. Она није таква зато што се пјесник игра са читаоцима, него зато што је пјесников израз сажет, елиптичан, загонетан. Такав начин пјевања захтијева пажљиво читање, трагање за смислом, напор и стрпљење.

Настасијевић поставља начело стварне ријечи: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“.  У његовој поезији није заступљен само парадокс значења ријечи, него и парадокс звукова ријечи; постоје противречни односи између ријечи и ћутања (као основног), између свјетлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи пјеснички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човјек можда био ближи себи и Богу. „Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.“ Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога свијета) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истовјетност. „Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.“

Он је, ријечима Миодрага Павловића, говорио о суштини језиком суштине.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This