Izaberite stranicu

Пише: Миша Ђурковић

Прослава Светог Саве за Србе у региону током последњих година полако постаје један од кључних идентитетских симбола којим се увезује осећај заједничке припадности. Од Словеније, преко Хрватске, Републике Српске, Црне Горе, Македоније и Србије ова прослава сваке године бива све масовнија, богатија и свечанија. За наше људе, посебно у овим новоформираним државама, много значи и долазак познатих српских интелектуалаца који том приликом одрже беседу, обиђу знаменитости и упознају се или поново сретну са локалном српском заједницом.

Пре три године имао сам част да одржим светосавску беседу у Бару у години кад се обележило хиљаду година од смрти Светог Јована Владимира и када је освећен велелепни храм посвећен овом српском краљу и светитељу. Ове године на позив владике Јована Ћулибрка, у години прославе осам векова самосталности наше Цркве, одржао сам беседу на централној светосавској прослави Епархије паркрачко-славонске, одржаној у Славонској Пожеги. Но, у тих неколико дана имао сам прилике да обиђем и Јасеновац и Пакрац и да сретнем пуно људи, и чујем доста тога о садашњој ситуацији у Славонији. Овде ћу пренети неке од тих утисака.

На овим просторима ствари се мењају веома брзо и уз пуно рада, вере и ангажовања, мала екипа људи може пуно тога да промени. Владика Јован је оформио лепу екипу око себе и за пет година постигли су доста резултата. Најважније је да је седиште епархије враћено из манастира Јасеновац у сам Пакрац. Ни ја до скоро нисам знао колики је значај Пакрачке епархије и њеног седишта у овом славонском градићу. Центар града је састављен од објеката Српске православне цркве. Ту је други највећи двор у нашој цркви, од кога је веће само седиште патријаршије у Београду. Ова трокрилна грађевина је жестоко страдала током рата, али владика је успео да обнови велики део. Већ су припремљени радови за реконструкцију крила окренутог према цркви где ће бити смештена библиотека. То је заиста велики простор у који ће бити враћена друга по важности библиотека наше цркве, уз пратеће читаонице где би научници из Загреба, Београда, Бањалуке, Осијека, Бугарске, који већ увелико долазе, могли да на миру истражују и раде. У овој библиотеци чува се 39 србуља, мноштво рукописа из шеснаестог и каснијих векова, прва издања сабраних дела Волтера, Ничеа итд. У руци сам држао један од ретких сачуваних примерака првог издања превода Новог завета, који је Вук Караџић са посветом поклонио Јосифу Рајачићу.

Ову библиотеку је током рата 1992. спасао један хрватски официр, господин професор Иван Хити, кога је наша црква због тога и одликовала највишим одликовањем. Одбио је да спали владичански двор и спаковао је све књиге у камион и послао у Народну универзитетску библиотеку у Загреб.

Одмах испред двора налази се фасцинантни Саборни храм Свете Тројице, који се такође полако обнавља. Он је грађен половином осамнаестог века у барокном стилу, а крајем деветнаестог века обновио га је немачки архитекта Херман Боле, који је додао неовизантијске елементе и сјајну подну керамику у медитеранском стилу. Храм је запаљен 1991. године, уништен је чувени иконостас, но данас и он васкрсава. Још је важније да се полако пуни народом и да је црква бар празницима прилично попуњена. Светосавску литургију и сечење колача ове године обавио је прота Ђорђе, секретар епархије, Вировитичанин, а на крају сам и ту имао прилике да се краћим говором обратим нашем народу тамо. Поред храма је кућа у којој живи владика окружен својом личном богатом библиотеком, цртежима, колекцијама плоча и дискова, војним инсигнијама које је добио од колега падобранаца и специјалаца током боравка на Космету, у Израелу итд. Сасвим десно је депо у коме се засад чувају највреднија дела из библиотеке, али и изванредно вредне иконе из различитих делова епархије. У средини овог простора, на месту где је до 1995. била линија разграничења, налази се позната чесма коју су наше владике подигле, а на брду је летњиковац где је пре три године подигнут велики крст у спомен Светог Јована Владимира.

Од занимљивих новина у граду је и споменик првом председнику ФК Партизан и хрватске државе. Постоји план да се у граду подигне споменик још једном значајном становнику Београда Слободану Селенићу, који је у њему рођен. Иначе из ове епархије су многи наши великани попут Григора Витеза, Владимира Велмар Јанковића, Милоша Ђурића или Пеђе Стојаковића. У граду живи око 4.000 људи, а Срби који су раније били релативна већина са 45 одсто, данас чине око 20 одсто и имају заменика градоначелника.

Сви манастири у епархији су такође оживљени и имају бар по једног или двојицу монаха. Манастир у Јасеновцу има пет монахиња и развија се око цркве подигнуте 1984. године у близини зграде старе православне школе. Владика полако реализује планове да се ова зграда рестаурише и да се око манастира изгради озбиљан центар за истраживање страдања у двадесетом веку. За то има подршку целог Сабора и велику помоћ најстаријих владика. Он такође истиче одличну сарадњу са бискупом Антуном Шкворчевићем.

Највећи проблем Славоније данас је масован одлив становништва. Из Хрватске је у задње две године отишло око 300.000 становника и Славонија се буквално празни. Наслушао сам се бројних прича о томе како је немогуће наћи раднике за велики број делатности. Занимљиво је да са југа Србије долази све више грађевинара и путара, нпр. који овде живе и раде као гастарбајтери. То што је Комнен Андрић недавно постао први играч из Србије у Динаму након 1991. само је резултат кретања на тржишту рада где су радници из Србије све траженији.

Жеља и владике и народа одавде је да доласци интелектуалаца, бизнисмена, туриста и званичника из Србије буду што чешћи и континуирани. Од Београда то је око три сата вожње и ово богато подножје Папука нуди много тога: од чувеног кулена и сира, одличног вина до изванредног културног и верског наслеђа које за цео наш народ представља једну од најважнијих тачака симболичке и историјске географије.

Извор: Политика

Pin It on Pinterest

Share This