Izaberite stranicu

Дана 11. фебруара 1953. упокојио се Урош Предић, који је  Пају Јовановића и Ђорђа Крстића, највећи српски сликар реализма. Предић је ипак највише остао упамћен по својим раним радовима, у којима је приказао ’стваран’ живот обичних људи. Касније је дао велики допринос у црквеном сликарству и портретима.

Рођен је у Орловату 7. децембра 1857. као најмлађи син свештеника Петра Предића. У Орловату је похађао основну школу, а потом њемачку школу у Црепаји. Завршио је гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. године отишао на бечку сликарску академију.

Предић је био најизразитији представник академског реализма код Срба. Завршио је конзервативну Умјетничку академију у Бечу 1880. године. У току студија добио је Гунделову награду. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а затим је био асистент Умјетничке академије у Бечу. У то вријеме израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Усљед породичних обавеза 1885. године враћа се у домовину.

О интимном животу тог умјетника светачког живота и лика, недовољно се зна. Сав посвећен умјетности, никада се није оженио. Послије срећног и безбрижног петнаест година дугог периода у родном селу, скрасио се у српској престоници. Другу половину живота провео је у Београду.

У Орловату ради серију слика из живота својих сељака. Затим борави у Београду, Новом Саду и у Старом Бечеју. Имао је низ самосталних изложби.

У његовом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предио, и само један акт.

Један је од оснивача друштва Лада 1904, његов предсједник, па дугогодишњи почасни предсједник. Изабран је 1910. године за редовног члана Српске академије наука. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов предсједник.

У покушају да постигне што увјерљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте.

Од жанр сцена, позната дјела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дјела су Херцеговачки бегунци, На Студенцу, Свети Сава благосиља Српчад, Херцеговачки бегунци… Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је и чувене портрете предсједника Академије.

Његове слике  Херцеговачки бегунци и  Сироче (на мајчином гробу), откупио је Михајло Пупин на изложби у Паризу 1889. године и поклонио их Народном музеју у Београду.

Урош Предић је осликао иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепосједника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцјењује да је посљедњи значајан српски иконописац, мењу њима је и иконостас цркве у Орловату.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је вјеран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих умјетника који су се школовали у Минхену и Паризу.

И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико мјесеци пре смрти попео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повриједио (поломио ногу), од чега се никада није опоравио. Убрзо је умро 1953. године у Београду, у 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је у Орловату.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This