Izaberite stranicu

„Десанка Максимовић је најдужа моћ српског језика. За њеног века угасили су се толики вулкани, пресушиле реке, затворили рудници, пресахли извори — само је она све боље певала што је дуже живела, доказујући и ону Сократову да је песник нешто свето, крилато и лако и истину да од човека и његовог језика нема ни дубљег звука ни неисцрпнијег рудника, да се још увек може бити велики не чинећи никаква зла.“, рекао је Матија Бећковић на сахрани највеће српске пјесникиње Десанке Максимовић, која се упокојила на данашњи дан, 11. фебруара 1993. године.

Она је била глас народа, она је била та која је састрадавала и патила са сваком душом, она је та која тражи опроштај за малог човјека, за себра, за свргнуте, за пијанице, за калуђера, за несхваћене, за оне који се спотичу преко прага, па и за згужване мисли.

Десанка Максимовић је била најстарије дијете у породици. Рођена је Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. маја 1898.  Одмах послије њеног рођења, породица се одселила у Бранковину. У Бранковини је провела дјетињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала дјеце.

Студирала је на одјељењу за свјетску књижевност, општу историју и историју умјетности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања Десанка је радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Затим је радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, па је прешла поново у Београд гдје је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Почетком Другог свјетског рата отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и пјесницима. Године 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 1965. за редовног члана.

Преминула је у Београду у 95. години. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти Цркве у оквиру културно-историјског комплекса.

Десанка Максимовић је била пјесник, приповједач, романсијер, писац за дјецу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Објавила је око педесет књига поезије, пјесама и прозе за дјецу и омладину, приповједачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве пјесме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осјећајна. Неке од њених најпопуларнијих пјесама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, написала је једну од својих најпознатијих пјесама „Крвава бајка“, пјесму која свједочи о терору окупатора над недужним народом у Другом свјетском рату. Пјесма је објављена тек послије рата.

Најзначајнија дјела Десанке Максимовић су: Песме (1924), Врт детињства, пјесме (1927), Лудило срца, приповетке (1931), Шарена торбица, дјечје пјесме (1943), Отаџбино, ту сам (1951), Страшна игра, приче (1950), Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964), Хоћу да се радујем, приче (1965), Ђачко срце (1966), Песме из Норвешке (1976), Озон завичаја (1991), Зовина свирала (1992) и многе многе друге.

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена ријеч, однос према свијету и филозофија су и сами били пјесничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно пјесничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човјеку и животу.

Многе њене пјесме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих увјерења и начела, мишљења, боја и вјера, и да буду строги према својим манама, као и према туђим. Од свих вриједности у животу она је кроз своје пјесме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповјетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине пјесме налазе се у антологијама поезије.

Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду Авноја (1970), Седмојулску (1964), Змајеву (1958 и 1973), награду „Младо покољење“ (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева. Прво признање добила је 1925. године наградом за пјесму „Стрепња“ на конкурсу часописа „Мисао“.

Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини, коју је похађала Десанка Максимовић и гдје је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа“, како ју је народ током времена прозвао. Године 1988. одликована је наградом „Златни венац“ македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са Унеском. У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године. Пјесникиња је мало негодовала због тог чина, али су је убиједили да је то само споменик поезији са њеним ликом.

Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донијела одлуку да се њено име и дјело трајно обиљежи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић, која додељује награду „Десанка Максимовић“. Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције. Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и његовање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих пјесника српског језика 20. вијека“.

Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години. У селу Богоштица код Крупња 2013. године отворен је Дом српске поезије „Десанка Маскимовић“ у саставу новоизграђеног Манастира Свете Тројеручице Хиландарске.

Овако је пјевала њена монашка душа:

Бојим се часа смрти.

шта ћу реци сестри

кад стане из смртног сна

пољупцима да ме буди,

да ме пита

за осећања на земљи скрита.

 

Шта ћу рећи брату

кад изађе

из врта праведника

да сретне мене,

и угледа мисли скривене

иза мога прозрачног лика.

 

Шта ћу рећи оцу

кад ми каже

при сусрету речи што блаже

прерастања и доброте крајне,

и угледа дела што сам хтела

да на земљи буду тајне.

 

Шта ћу рећи теби

кад са овога света

одемо у просторе плаве;

у светлости сунца и звезда

кад се сва тамна гнезда

душе јаве.

И заиста ријечима Рајка Петрова Нога:  „Да немају никог другог до Десанку Максимовић, Срби не би били инокосни“ .

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This