Izaberite stranicu

На данашњи дан, 9. фебруара 1746. године Василије Петровић, као архимандрит  Цетињског манастира, послао је руском двору писмо с порукама захвалности на дотадашњој помоћи Црној Гори, уз молбу да се у штампу дају двије кратке историје о Црној Гори, које је упутио преко руског посланика у Константинопољу.

Његовој високој грофовској свјетлости њеног царског величанства самодржице сверуске, државном вицеканцелару правом тајном савјетнику носиоцу разних ордена

Михајлу Иларионовичу Воронцову, милостивоме моме господару

Најсвјетлији грофе,

Милостиви господару,

Михајло Иларионовичу,

Налазећи се на најпресвјетлијем Њеног царског величанства двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући  премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом   светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој  високој грофовској свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој високој грофовској свјетлости да се штампа како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој високој грофовској свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости.

Смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх

Василиј Петровић

Као праведним божијим допуштењем, за учињене гријехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

Послије тога и многи други поданици турски, а нарочито Бошњаци и Херцеговци по поријеклу, проглашаваху се племићима и куповаху за новац свједочанства од Рагузијана, а новац од трговине добијаху. Послије тога Мавроурбин рагузински архимандрит, написа историју о Словенима, у којој слави Рагузу изнад осталих и казује да наводно славни  Немањин род,  царева српских, потиче из лоше породице попа Стефана од Пљеваља из Херцеговине. Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској гори у Хилендару, и Србљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина, Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон. Из оваквог разлога неки Херцеговци и у Русији за заслуге народа црногорског стекоше награде и милости, чему не завидимо, него се чудимо како туђе заслуге у своју корист употребљавају. И због тога укратко дајем ову историју, исписану из многих горе поменутих српских историја које се налазе у наведеним манастирима, а које говоре о царевима српским и херцезима црногорским; послије тога стварно пред царевима нашим само личности присуствоваху, а дијелом и ми својим очима видјесмо. Осим тога, и положај те земље, и који су народи у њој, и од којих су породица главни официри, укратко изложих, особито да варалице посад не би могле на име честитих људи у државу долазити, и свак својим именом нека буде задовољан.

Приредио: Миливоје Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This