Izaberite stranicu

На данашњи дан, 6. фебруара 1431. године први пут се помиње Паштровски збор, у Историјском архиву Котор.

У грађи Которског архива може се уочити да су током владавине Млетачке републике у Боки постојале четири јасно формиране сеоске аутономије: Паштровићи, Грбаљ, Топла и Светомихољски збор. Тако се у једном документу которског архива под називом „Sborum Pastrovichiorum” први пут помиње и Паштровски збор. Паштровићи су, према споразуму са Млетачком републиком из 1426, задржали своју унутрашњу организацију, у првом реду Збор и војводу.

Уски приморски појас између градова Будве и Бара, познат под именом Паштровићи, представља једну од најатрактивнијих амбијенталних цјелина региона Јадранског приморја. Назив области јавља се у другој половини XIV вијека, мада локална традиција настоји да зађе у много дубљу старину и истакне посебан аутономни статус некадашњих житеља, који је формиран још у вријеме Римске империје. Према појединим тумачењима, област је добила име по ријечи пасторес, која се односи на кључно занимање некадашњег становништва. Чини се, међутим, извјеснијим да су за назив прије заслужни припадници данас изумрле племићке породице Паштровић, који се помињу у архивским изворима из XIV вијека. Један документ из 1355. године становнике области убраја у “властелу цара Стефана Душана”, док се у дубровачким документима Паштровићи редовно спомињу послије 1377. године. У науци је неоспоран податак да у доба владавине Немањића становници Паштровића посједују специфичан аутономни статус, у некој врсти самосталне општине са локалном политичком и судском управом. Та аутономија ће бити главно обиљежје живота области и након пропасти српске државе, када ће се, током минулих вјекова, на простору Паштровића јављати нови господари: Балшићи, српски деспоти, Република Св. Марка – Венеција, Французи, Аустријанци. Срж паштровске аутономије вјековима је био чувени племенски суд познат под називом банкада. Одржавао се на прелијепој плажи Дробни пијесак, а веома често и у утврђеном градићу Светом Стефану. О значају те специфичне правне институције, чувени књижевник и хроничар Паштровића Стефан Митров Љубиша, поред осталог, каже: „На сред приморја општине Паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данас зову Дробнијем пијеском. То је земаном било мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке када је та општина слободно и независно управљала сама собом. Четири судије и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на поређе изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска и ту вијећали и судили о најважнијим послима… Сваке године о Видовудне, у пучини љета, бирала је скупштина отворито суђе и властелу, предавала им законик, староставник, књигу и сребрни печат а они би се клели скупштини да ће неумитно судити, а законе и одлуке зборске вршити…“.

Историјат паштровске обаласти, са својеврсном организацијом и политичко-правном аутономијом, јесте нека врста културно-историјског феномена. Стални становници Паштровића, од давнина организовани у дванаест племена, током дуге и бурне историје изложени честим ратовима, пљачкама и окупацијама, не само да су успијевали да сачувају своју аутономију и етнички и вјерски идентитет већ су оставили потомцима у наслијеђе значајан корпус вриједне културно-историјске баштине. Ртови, затони и прелијепе плаже паштровске обале, те питомо залеђе са благом климом и типично медитеранском флором, чине ову област једном од најмаркантнијих и најљепших у јадранском басену. Такав утисак допуњава и особена архитектура сеоских насеља, као и урбана структура малих градских насеобина Ластве – Петровца и Светог Стефана. Паштровићи су уживали извјесна аутономна права за вријеме млетачке власти, и знатно мања за вријеме аустријске владавине. Привилегије које су добили уговором са Венецијом у XV вијеку успјели су да очувају све до почетка XIX вијека, мада и касније, али у знатно мањем обиму.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This