Izaberite stranicu

На данашњи дан, 2 фебруара 1709. године шкотски морнар Александер Селкирк избављен је с пустог пацифичког острва на које је 1704. године приспио послије бродолома. Његова прича инспирисала је Данијела Дефоа да напише роман “Робинзон Крусо”.

Селкирк није могао ни да наслути да ће његове авантуре постати један од најпознатијих авантуристичких романа по коме ће острво и добити име. Његова судбина инспирисала је Данијела Дефоа да напише чувени роман Робинзон Крусо. По овом дјелу острво је и добило име, а ту је и дрвени натпис који делимично гласи: „Са овог мјеста је шкотски морнар Александар Селкирк више од четири године из дана у дан с чежњом посматрао хоризонт не би ли угледао брод спаса који ће га ослободити од самовања“. Спас из самице за Селкирка ипак није имао најсрећнији епилог. Пронађен и спасен вратио се у своју домовину, у свијет који више није могао да га задовољи – ипак је до тада живио у свом малом рају. Касније је наводно рекао: „О, моје вољено острво! Волео бих да те никада нисам напустио!“ Умро је у 45. години. Писац Дефо је морнареве доживљаје украсио разним детаљима и објавио роман који је већ три вијека обавезна лектира за сву дјецу света. Било је потребно исто толико вјекова да се археолози заинтересују за острво Агуас Буенас, касније преименовано у Острво Робинзона Крусоа. Интересовало их је како је Крусо преживио користећи само оно што је оскудна острвска природа могла да му пружи. Открили су неколико навигационих алатки које су највјероватније припадале Селкирку, јер је он био навигатор брода који га је оставио на острву. У томе им је помогла биљешка капетана Вудса Роџерса, који је 1709. године, пристао на острво Агуас Буенас, спасио усамљеног морнара и нашао неколико инструмената које је овај имао код себе. Открили су остатке два склоништа које је Селкирк подигао у близини извора питке воде, као и осматрачницу са које је надгледао наилазак пловила у природну острвску луку. Након проучавања околине и Селкирковог склоништа, утврдили су да је ловио дивље козе пиштољем који су му гусари оставили. Закључили су да је на питомом острву Селкирк имао миран живот, за разлику од претходног морнарског избивања по свјетским морима.

Селкирк није био ни атипична појава за своје вријеме. Почетком XVIII вијека морнари су морали да се уздају у лукавство да би преживјели. То је било вријеме великих поморских битака шпанске и британске империје. Власници приватних наоружаних бродова, намамљени причама о галијама са благом, радо су кретали у опасне авантуре. Мамци су били злато и алкохол, и најчешће су то били прилично очајни људи. Селкирк је из очаја отишао из родног мјеста Недер Ларго, у источној Шкотској у потрази за богатством на мору, радије него да остане да ради у очевој радионици за штављење коже и израду обуће. Послије сукоба са исто толико очајним људима, завршио је сам на острву Хуан Фернандес, 579 километара далеко од обале Чилеа. Селкирк је сурово кажњен јер је поставио питање безбједности трулог брода, а натчињени су то протумачили као подстицање на побуну. Након свађе на броду, Селкирк је избачен на пусто острво гдје је провео четири године и четири мјесеца. Острво на којем је сам провео 52 месеца било је познато морепловцима по јужним морима, а њега је спасио брод који је пристао да би се опскрбио свјежом водом и храном. Прије смрти током пропалог путовања са обале западне Африке 1721. године Селкирк се чак и обогатио, и два пута женио.

Робинзоново острво, некада уточиште за најпознатијег бродоломника, данас има 500 становника. Већи дио овог острва проглашен је за национални парк, а мјештани се углавном баве рибарењем и извозом јастога. Како нема развијену туристичку понуду, идеалан је за авантуристе и спортски настројене туристе, јер се понуда своди на обиласке за пјешаке, бициклисте и вожње бродићима и, наравно, роњење. Ипак, главна атракција је пењање на највиши врх Мирадор де Селкирк (Селкиркова осматрачница) на коју се Шкот свакодневно пео не би ли на пучини угледао брод спаса.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This