Izaberite stranicu

На данашњи дан, 1. фебруара 1977. године основан је Национални парк Дурмитор који се простире на површини од 36.000 хектара. У његовом саставу је и еколошки резерват слива ријеке Таре, један од 57 резервата у свијету који представља ријетко очуван природни простор по критеријуму “човјек и биосфера”. Национални парк Дурмитор као вриједна свјетска баштина уврштен је у списак УНЕСКО-а.

Некада давно, Језера (данас пространа површ), била је сва под боровом шумом, лучевином. Онда, једном загрми гром, запали боровину, ватра додала, а вјетар разнио пламен по читавој шуми. Шума је тада била пуна свакојаких звијери и утвара . Звијери су побјегле у Дурмитор, виле у облаке, а враг и вражица се склонише у језеро, насред Језера. Направише у њему диван дворац, сав од ледених кристала и ту живе и дан данас. И тако ово питомо језеро, као вражији дом прозваше Вражије језеро. А кад млада дјевојка заплива преко jезера, смјеста искочи враг из свог дворца, зграби је и одвуче на дно у свој ледени замак. Ако је, ипак, запливало момче, онда из језера искаче вражица, зграби момка и одвуче на своје ледене одаје на дну језера. Неки кажу да се враг обично појављује у промрачје, па чак излази и на обалу. Некада су га виђали и облику огромног парипа, а понекад се појави у виду баковитог јунца, са огромним роговима. Бак пасе на обали траву, буруче поред језера, страсно риче да све унаоколо трешти и дрхти од његовог гласа

Дурмитор насељавају и виле. Оне се по заласку сунца спуштају у подножје ове планине и слијећу у цвјетне ливаде и долове. Ту оне коло заводе, а најугледније и најваљастије момке својим дражима и љепотом заносе. Али … увијек неко али. Постоји услов за њиховог изабраника, да ништа гвоздено са собом не понесе, ако мисли да се са њима у коло хвата. Некад давно, био је један Пивљанин звани Тодор. Био је гледан као упис, а ваљаст као радиш. Но, кад једне вечери крене Тодор код вила, да се једној од њих у оку огледнe заборави се и са собом понесе неку кустурицу. Виле то осјете, залете се, покупе јадног момка и са греде га баце у један до. Ту Тодор усни мртвим сном, да се никад не пробуди. Тако се тај дивни до под Дурмитором, пун ливадског цвијећа, студене воде и мириса, зове Тодоров до.

У близини језера је некад пролазио каравански пут, који је спајао приморје са сјевером и даље. Једном приликом, кад је Марко Краљевић ишао овим путем, преко Буковичке горе према Пирлитору, гдје је боравио код свог ујака Војводе Момчила, чуо је пушку која уби његовог пса. У невјерици, он узвикну: “Како пушка наста, јунака неста“ и у знак тога догађаја, он сабљом расјече велику камену громаду, која и дан данас овдје стоји.

А како је настало наше најљепше горско око – Црно језеро? Преко овога језера, наишао је Свети Сава и законачио у једном од манастира под Дурмитором. Манастир се тада налазио насред варошице, у једној дубодолини, тамо где је данас Црно језеро. Калуђери лијепо дочекаше Светог Саву, али посумњаше у то да је он заиста светац, па се договорише да му подвале. Зато, преко ноћи закољу пијевца и стрпају га у обравницу свеца. Сјутрадан, крене Свети Сава даље на пут, а за њим појуре калуђери вичући:  -“Еј, ти оче, што се свецем каза, зашто нам ноћас украде пијевца? – Шта кажете, Бог и анђели с вама! Зар ја да покрадем Манастир!- Јеси, јеси” – повикаше калуђери углас и тргоше Светом Сави торбу са рамена. И гле, у торби се заиста налазио заклан пијевац. Наљути се тада Свети Сава и рече:

“Дабогда да се земља провали тамо ђе вам је сада Манастир, то се мјесто не звало ни варош ни село, но се звало Црно језеро”. Тада оживи закланог пијевца и од њега постаде тетријеб.

Када се калуђери врнуше, пренеразише се од чуда: земља се провалила и Манастир са варошицом у бездан потонуо, а у бездану се заврнуло језеро – Црно језеро, а на површини језера, у коловрату обрће се црна капа једног калуђера.

Ко посјети Дурмитор, планину гдје увече чује како виле коло заводе или топот крилатих коња, или види калуђерову капу, док се купа на Црном језеру, нека се сјети ових прича и нека зна да су то, ипак, све само легенде.

Али, јесу ли заиста?

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This