Izaberite stranicu

На Жабљаку је, у уторак 29. јануара, у сали Центра за културу, одржана Светосавска академија, коју је благословио Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, а присуствовао јој је, заједно са бројним Жабљачанима, предсједник Општине Веселин Вукићевић.

Бројну публику, учеснике програма и госте из Митрополије црногорско-приморске и Епархије милешевске, поздравио је надлежни Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, честитајући Светосавску свечаност и велики јубилеј – осам вјекова од оснивања Српске православне цркве.

Тај догађај је, по владичиним ријечима, најдубљи ослонац наше историје без којег се не може замислити цјелокупно дјело Светог Саве.

„Све што је Свети Сава чинио на просветном, културном, законодавном и плану обједињавања свог народа, све се то сажима у оснивање Цркве. У Никеји је Сава хиротонисан за првог архиепископа српског и добио благослов да оснује самосталну Цркву у српским земљама. Дошавши у отаџбину преузео је велико дјело оснивања епископија и, на подручју данашње Црне Горе, основао три епископије Зетску, Будимљанску и Хумску“, казао је владика Јоаникије.

Жабљак је у то вријеме, подсјетио је Епископ, припадао Хумској епископији, а Будимљанској је сједиште било гдје и данас, у манастиру Ђурђеви Ступови.

„Свети Сава и још 10 његових ученика са Свете Горе Атонске, из манастира Студенице, то су била његова сабраћа, које је поставио за епископе. И то је важно, одакле су Савини ученици, дакле, светогорци и духовници из манастира Студенице, гдје су се предходно обучили духовности и писмености, упознали православну теологију и оспособили се за велико дјело апостолске службе. Из првобитних 11 епископија наша Црква се разгранавала кроз вјекове и данас их има 38. Треба да имамо свијест да није довољно имати само структуру институција у држави или Цркви, него тим институцијама треба дати живот, дати душе, жртве, љубави, а то не може без праве истинске вјере“, рекао је Преосвећени Епископ.

Нагласио је да се култ Светог Саве у Црној Гори није никада увозио однекуда. Он се овдје развијао исто као што се развијао у Србији и Босни.

„Овдје је он свијетлио духовношћу и културом кроз све вјекове. Велика је традиција светосавске писмености, освједочена кроз наше највеће светиње, манастир Морачу, Цркву Светих апостола Петра и Павла на Лиму, Ђурђеве Ступове, Цетињски манастир, Пивски манастир и све остале светиње. То нас је и одржало до дана данашњег. У школству књажевине Црне Горе, када је Црна Гора достигла највећи степен свог угледа у новије вријеме, постојали су предмети српски језик, српска историја, вјеронаука. Сви ти предмети изучавали су дјело Светог Саве, а и сам краљ Никола пред крај своје владавине написао је опширну химну посвећену Светом Сави“.

„То морамо да знамо у овим данашњим временима када се све искривљава намјерно, ненамјерно, због незнања, због заборава, врло често има и лоших намјера. Треба да знамо гдје смо и да не обраћамо много пажње уколико идемо правим путем, све ће то друго отпасти и проћи као магла“, поручио је владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Светосавску бесједу изговорио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, који је казао да је Свети Сава наш идентитет, основна вриједност и темељни смисао. Он је казао да ћемо у светосавском идентитету, који нас не ограничава и не веже, већ нас диже и успоставља у висине народа будних и свјесних, добрих и братских, наћи и брата, и историју и нашу будућност.

„Зато је важно да се увијек сјећамо Светог Саве. Да мислимо о њему и његовом животу, да се саображавамо с њим и стаћемо на пут којему краја нема. Освједочивши се на Христовом путу, који је истина и стекавши истину, која постаде вјечни живот, Свети Сава се са Христом поистовјетио и Христов идентитет понио. Светитељ је то остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности“, бесједио је Епископ Методије.

Навео је да је Свети Сава свој идентитет везао за Христа. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старога себе, а стекао Саву.

„Израставши растом из Растка, узрастао је до Саве, до мјере коју је народ овдје на Дурмитору себи прописао и одмјерио као мјеру раста, као своју мјеру, тј. мјеру вјечнога себе, а која је по скромности и доброти нашег човјека овдје са Дурмитора, ипак Сави само до кука, ал` која је , ако ћемо право рећи, не мала мјера. Слика љубави на Христов призив, мјера по смјелости и снази духа спремних Дурмитораца да стану у ред највећих и најбољих синова“, нагласио је владика, наводећи да је Савин кук слика најљепшег врха као највишег домета и највеће мјере човјекове.

„Највећи камен назваше наши прадједови по Светом Сави. Да се зна, ако гдје залутамо, стијешњени братским неслогама, ако нас вјетрови раздора развијоре на све стране, ако посустанемо и занијемимо од умора и немоћи, нека природа из камена проговори и нека нас подсјети да помиримо браћу, да заволимо свакога, да помогнемо, да загрлимо и истога и другачијега, да будемо велики до оног кука свечевог, небопарног и најљепшег, Савиног и нашег, и да за сваки мир и помирење наздравимо брат брату Савином водом живом, да нас окријепи, да потече духом из земље у нас, да нас оздрави и подигне до снаге и силе тога прадједовскога камена.

О, велики Свети Саво, уз скуте ти се рађамо и растемо. Има ли ишта љепше од тога?! Поглед на Савин кук је поглед на икону христочежњиве љубави Дурмитораца, слику оваплоћене божанске љубави. Та љубав даје смисао, снагу и подршку свима нама данас. О тај су се камен Савин и дурмиторски отирале сузе свих наших кроз све вјекове, упијале мисли. То је наш пут и то је наша очевина, света очевина охристовљена, одуховљена и освећена патњом и радошћу, дјецом и јагањцима. Има ли веће љубави него своју кућу дурмиторску назвати његовом и прозвати га својим домаћином во вјеки вјекова. Има ли веће слободе и права за народ, одњихан и подигнут под лијепим, високим и непоколебљивим Савиним куком и напојеним светом водом Савином, него га назвати Савином дјецом дурмиторском и  вјечним расадником најљепшег сјемена светосавскога“, закључио је Епископ диоклијски г. Методије.

У културно-умјетничком програму учестовали су: Београдски мушки хор, којим диригује ђакон Владимир Руменић, гуслар Горан Перовић Цуца, ученици Средње школе „17. септембар“ из Жабљака, етно-појац Јелена Ристић, Гусларско друштво ,,Војвода Момчило“, а срдачним аплаузом публика је подравила наступ најмлађих, сестре Катарина и Мартина Вуковић, одрецитовале су пјесму посвећену Светом Сави.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Pin It on Pinterest

Share This