Izaberite stranicu

На данашњи дан, 31. јануара 1808. године Наполеон је анектирао Дубровачку републику. Анексију је прогласио генерал Огист Мармон, војвода од Рагузе. Дубровачка република формално је престала да постоји и више никада није обновљена.

Дубровачка република је била најзначајнија град-република и трговачки центар на источном Јадрану. Развила се у раном средњем вијеку и постојала је све до 1806. године када су је заузеле Наполеонове снаге и припојиле новоствореним Илирским провинцијама 1808. године. Свој врхунац је достигла у XIV и XV вијеку захваљујући веома развијеној трговини у унутрашњости Балканског полуострва на коме су се Дубровчани бавили и закупљивањем тргова, рудника и царина од владара Србије и Босне, чиме су додатно повећавали своје приходе. У циљу развоја своје трговине, Дубровчани су у већим градовима у унутрашњости оснивали своје колоније (Ново Брдо и други). У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до бококоторске Превлаке са дјеловима Конавла и Поповог поља. Откриће Америке и поморског пута за Индију, као и стагнација Османског царства у XVIII вијеку, која је за последицу имала давање трговачких повластица другим западним земљама, довели су до опадања дубровачке привреде и цјелокупне државе, а преломну тачку представља велики земљотрес који је град погодио   6. априла 1667. године и од кога се он више никада није опоравио.

Иако је Дубровачка република номинално признавала врховну власт већих држава, она је фактички увијек била независна.  Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, а најближа околина Дубровника, укључујући и саме литице Рагузе, је била насељена током бронзаног и гвозденог доба. Током старог вијека, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио романизовано илирско име Епидаурум. Почетком XI вијека, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вјешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. У Дубровнику се 1295. године десио велики пожар, који је уништио цијело предграђе Дубраву и велики дио града Рагузум. Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нијесу смјеле градити дрвене куће..

Дубровник се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних дуката, да би временом био подигнут до 15.000 дуката, али је 1481. године сведен на 12.500 дуката.  То је била једина реална веза између Дубровника и Турске. У свему другом Дубровник је био независан. Град је могао ући у односе са било којом државом, а бродови Дубровника пловили су под дубровачком заставом. Османлије Дубровачкој републици дају посебна права у трговању, што дубровачку трговину још више веже уз Османско царство. Дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим неосманским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима. За готово 300 година колико је Дубровник био под турском врховном влашћу, он је понајвише у миру живио, вјешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана.

Али је и град ускоро осјетио последице открића Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, који су мало помало превагу у трговини преносили с обала Средоземног мора на обале Атлантског океана. Политичко и економско пропадање Турске током XVIII вијека донијело је назадовање дубровачке трговине по Турској. Тако је Дубровник почео да стагнира економски кад се, 6. априла 1667. године, десио велики земљотрес, који га је напола срушио, упропастио неколико хиљада људи у њему и нанио му велику материјалну штету.

Након слома Млетачке републике 1797. године далматински обални појас и Бока Которска долазе под јурисдикцију Хабзбуршке монархије, а Дубровник остаје између. Појавом Наполеона с једне стране и слабост Турске с друге, Дубровачка република више није била сигурна у новом саставу сусједа. Наполеон је послао генерала Лористона са 1.200 војника, да из Далмације, преко Дубровника, пређу у Боку. Стварни разлог ове акције је био заузимање Дубровника и прављење од њега ослонац за даље операције у Јадрану. Тако, кад је француска војска 1806. године ушла у Дубровник, из њега није више изашла све до 1815. године. Дана 31. јануара 1808. године, Мармон је, декретом распустио Сенат и дубровачку Владу и тиме укинуо Дубровачку републику.То је значило и дефинитивни крај Дубровачке републике, а град ће у оквиру Аустријског царства остати све до њеног распада 1918. године.

По уређењу Дубровачка република је била аристократска република на чијем се челу налазио изборни кнез кога је бирало племство из својих редова. Стварна власт налазила се у рукама Вијећа умољених или Сената који је сачињавало 45 најбогатијих и најистакнутијих племића и они су доносили све одлуке и законе.

На простору Дубровачке републике развила се јака материјална култура у којој се истиче дубровачка књижевност, а која представља највеће домете ренесансе, хуманизма и барока међу Јужним Словенима. Као најстарије дијело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута записао Џонко Каличевић. Крајем XV вијека јављају се петраркисти Шишко Менчетић са канцонијером и Џоре Држић. Након њих се почињу да стварају Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић. Крајем XVI и почетком XVII вијека јавља се барок у дубровачкој књижевности који свој врхунац достиже у дјелима Ивана Џива Гундулића, Џива Бунића и Џона Палмотића. Еп „Осман“ Ивана Гундулића представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспјелији словенски барокни еп, а од значајних дјела свакако треба поменути и комедију Марина Држића „Дундо Мароје“.

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This