Izaberite stranicu

На данашњи дан, 29. јануара 1412. године српски деспот Стефан Лазаревић потписао је Закон о рударству, јединствен по садржини и опреми, чија је правна и историјска вриједност прелазила националне границе, и дио статута града Ново Брдо, великог рударског центра на Косову и Метохији.

Закон(ик) о рудницима или Новобрдски законик је скуп закона које је објавио деспот Стефан Лазаревић. Сам документ је јединствен правни споменик средњовјековне Србије и по својој правној и историјској вриједности превазилази српске националне оквире. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда), које је у то вријеме било највећи рудник на Балканском полуострву. Сам спис је очуван у неколико познијих преписа, од којих је најзначајнији илустровани препис из XVI вијека, који је откривен 1959. године када је поклоњен Српској академији наука и умјетности, а данас се налази у Архиву САНУ. Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, у илустрованом препису из XVI вијека, откривен је 1959. године. Непосредно након њега, пронађене су још двије верзије (латинична и турска) у којима нема закона о животу у Новом Брду, а поједини дјелови су укључени у Саски закон Сулејмана Величанственог.

Илустровани препис Закона о рудницима, настао је око 1580. године, а на основу неколико записа на њему може се дјелимично пратити његов историјат. Стотинак година након настанка, рукопис је 1674. године откупио од попадије Стојне поп Георгије за 120 аспри. Крајем вијека, нашао се у посједу хеким-баше Алипашића, који је био османски чиновник или љекар. Он га је 1707. године поклонио митрополиту београдско-пожаревачком Михајлу, након чега рукопис долази у посјед патријарха Арсенија IV Шакабенте. Током тог периода, њиме су руковали еклезијарх Филотеј и јерођакон Михаило, уз које је забележена 1745. година, док је на другом мјесту уписана 1753. године. Он се из патријаршијске библиотеке преселио у Беч. Током наредна два вијека, рукопис се налазио у приватном власништву, пошто на себи нема печата неке званичне институције, да би се након Другог свјетског рата појавио на једној аукцији антиквитета. Том приликом, купила га је супруга југословенског амбасадора др Францеа Хочевара, који је рукопис 1959. године (тада је био амбасадор у Букурешту) поклонио Српској академији наука и умјетности. Рукопис је смјештен у Архив САНУ.

Сам рукопис има оријентални изглед, са корицама (10 цм х 28 цм) унутар којих се налази 27 листова (10 цм х 28цм):

на прва два се налазе минијатуре

од 3. до 26. се налази текст Законика

на 27. листу се налазе познији записи

Коришћени папир посједује италијанске водене жигове, док су листови повезивани на начин карактеристичан за османски период. На свакој страници се налазио златном линијом оивичен правоугаони простор унутар кога је уписан текст. Ток рукописа је на 19. листу преплетеним орнаментом који дијели први дио рукописа (Закон о рудницима) од другог дела (Статут Новог Брда).

 

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This