Izaberite stranicu

У препуној сали спортског центра Никољац у Бијелом Пољу синоћ, на празник Светог Саве, 27. jaнуара, одржана је централна Светосавска академија у Епархији будимљанско-никшићкој.

Овогодишња прослава са изузетно богатим културно-умјетничким програмом била је у знаку великог јубилеја – 800 година од аутокефалности Српске православне цркве.

Благосиљајући духовно сабрање Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је подсјетио да се испунило пуних осамсто година од хиротоније Светог Саве, коју је примио од васељенског Патријарха Манојла Првог Сарантина, у Никеји 1219.

“Тада је на Светог Саву, као новог Апостола Христовог, сишла  благодат Пресветога Духа, Божја свјетлост, милост и мудрост, које су га кријепиле  на велико дјело оснивања самосталне помјесне Цркве у српским земљама. Дјело Светог Саве, првенствено оснивање аутокефалне Жичке архиепископије и његова апостолска служба су камен темељац српске историје, које се доживљава као благотворно ширење свјетлости Савиним јеванђелским дјеловањем.

Подизањем и украшавањем нових светиња и ширењем просвјете, развојем књижевности, завођењем реда  путем правде и у цркви и у држави, Свети Сава истовремено је увео свој род у заједницу хришћанских народа оног времена, и то у пуном достојанству са већ уређеном црквом и државом, препознатљивом културом, ликом и именом”, бесједио је владика Јоаникије, додајући да данас славимо Светог Саву и велики јубилеј због његових заслуга, док је ходио по земљи а још више због његовог светитељског присуства међу нама, послије његове земне кончине до дана данашњега.

Владика је указао да је Светог Саву, због његове љубави, освједочене приносом свога живота, Kрсту и Васкрсењу Христовом, Бог обдарио слободом да нас заступа пред Небеским престолом, да нас руководи из бољег свијета, да нас милује Божјом милошћу, подиже и храбри и да су његовим путем ишли највећи из рода нашега.

“Не само велики Немањићи него и Кнез Лазар и Свети Василије Острошки, Kарађорђе, Његош и Вук, Тесла и Пупин и новопросијавши апостол Христов, Свети Владика Николај. Митрополит црногорски и Патријарх српски Гаврило Дожић уподобио се Светом Сави као витез вјере и родољубља. У свијетлу поворку Савиних изабраника несумњиво је ступио косовски мученик и миротворац, блаженопочивши Патријарх српски Павле.

Сви су они, по примјеру Светог Саве принијели народу и Богу, а поједини од њих и цијелом човјечанству, наjљепше што су у својој души имали, чистоту вјере, срца и ума, родољубље и остале божанствене дарове. Ми овдје сабрани приносимо нашем небеском покровитељу Светом Сави  ову духовну свечаност са жељом да је прими као знак наше топле благодарности, са молитвом да нас врати са наших безбројних странпутица, и приведе Христу Спаситељу и Путеводитељу, да сачува наше цркве и народно јединство, да нас духовно оплемени и учврсти у православној вјери и љубави. Амин, Боже дај, нека тако буде”, бесједио је владика Јоаникије.

Бесједећи на великом Светосавском сабору академик Српске академије наука и умјетности, књижевник Миро Вуксановић је истакао да нема погоднијег мјеста од Бијелог Поља, да без зазора и из пуних уста српских ријечи и онима који знају, а камоли онима који не знају или су намјерно заборавили, с одјеком кажемо да смо најприје имали Студеницу, Ђурђеве ступове и Хиландар, као што их имамо и данас.

„Да смо најприје имали Јеванђеље, дворучном дијачком вјештином преписано ћириличним словима, нигдје таквим украсима у њима, језиком нашим, ондашњим овдје, крај Лима у Петро-Павловском храму. Студеница, Ступови и Хиландар задужбине су великог жупана Стефана Немање, чије име грчким начином каже да је то – човјек славом овјенчан.

Јеванђеље је задужбина његовог брата, хумског кнеза Мирослава, чија наручена слова славимо у миру, душевном, духовном више од осам вјекова. Ми смо прво подигли манастире и добили списе Светих и за светиње на свом писму, па тек онда, спремни и по заслузи прегнућем нашег првог Архиепископа, добили самосталност Православне цркве“, бесједио је Вуксановић.

Дубоко је у времену у слојевима историје и цивилизације, навео је он, је остала година 1219, пуних осам вјекова, колико славимо од како је син Стефана Немање, наш Свети Сава, добио достојанство Архиепископа свих српских и приморских земаља, у Никеји, с благословом васељенског Патријарха.

“Готово да нема вјерника СПЦ који не зна да је тако започела да се уздиже наша самостална Црква; да је постала Патријаршија; да је аутокефална Црква омогућила крунисање краљева и Цара Душана, да су и њен рад и живот неодвојиви од судбине народа којем припада.

Није дато писцу да детаљно истражује и описује историјски услов цркве народа и државе. То је посао научника који се баве истином, чија је дужност да нагледају обмане које нас нападају са свих страна, споља, као што се очекују, али и изнутра, од нашег рода и соја који умије да роди и несоја, али нас наше ране највише боле.

Јесте дужност писца, и овог који говори, и сваког којег имамо било гдје, да пише, да упућује својим начином на оно што је непомјерљиво у датом трајању и знамењу. Захвалан сам што имам прилику да то кажем на дан Светог Саве, првог сpпског просветитеља, књижевника, дипломате, правника, оснивача прве болнице, писца првих књига за наше манастире, житија, законоправила, типика, јерусалимских писама и писама оцу Спиридону Студеничком, на народном језику, достојника чије је име школска слава. Kоји је први српски светац опјеван у десетерцу, уз гусле, које су одмијениле све путеве  преношења вијести, што их данас имамо”, казао је академик, додајући да је Свети Сава био главни јунак народног проповиједања, који је и мртав, био толико чудотворан да су му непријатељи српске просвијештености и слободе спалили Мошти.

Вуксановић је бесједио да је овдје, у Бијелом Пољу настала најстарија српска ћирилична књига.

“Хоћу данас овдје, по сродству духовном и братској оданости, и на сваки начин, да кажем како не бисмо имали ни писмености, ни учености, ни школе, ни умјетности, сликарске, музичке и сваке друге, а да знамо да је наша и за нас, а да није било Светосавског завјета и Светосавске цркве.

Сви наши преци, онолико као што их је могло бити, описменили су се у нашим манaстирима, прве наше школе су основане у манастирима. Прве књиге смо видјели и читали у црквама. Свештеници су били наши први учитељи, без њих бисмо остали у мраку. Не бисмо знали ко смо. Нестали бисмо као народ и постали би неко други.

Бисмо загубили свој коријен, родословно стабло и значење три скупљена прста у којима држимо перо док пишемо, као што их држимо док се крстом крстимо. Можда ћете да кажете да је чудно што овако  говорим, да би требало наћи нешто ново, нешто другачије и садашње. Разумијем да се може и тако промишљати поводом речених чињеница, али ништа није страшно и трајно као заборав. Никаква рака као заборав не може бити црна и дубока. Много је лакше заборавити. Ви то знате исто као и ја. Зар не видите колико их не зна ни ко су ни од кога су. Зато овакве годишњице као што је осам вјекова самосталности Српске православне цркве, на мјесту гдје је написано најзначајније српско културно добро, на дан Светог Саве, морамо поновити да је наша света дужност да у таквим сличним  данима и годинама славља морамо понављати и именовати оно што је суштина нашег народног имена и презимена и да нам је прва обавеза да такву суштину чувамо и о њој отворено, по правди и правичности говоримо и својим писмом све најважније догађаје биљежимо,” бесједио је Вуксановић, додајући да је око нас грдан метеж, у којем је лако нестати, а „још лакше изгубити се у беспућу и немару, у незнању да моћан увијек  хоће да буде још моћнији, а велик још већи“.

Вуксановић је казао да мањи и слабији, ако је поносан, мудар и сложан и ако се брани, а нико га не напада, бива од свега заштићен и да такав Србин да буде данас и по данас.

Свечаност у Бијелом Пољу је увеличао наступ великог број глумаца из Београда и бјелопољски Црквени хор “Свети Никола”, а међу хиљадама Бјелопољаца, на духовној светковини су учествовали представници општина Бијелог Поља и Берана, политичких партија, представници Републике Србије и Русије.

извор: Епархија будимљанско-никшићка

Pin It on Pinterest

Share This