Izaberite stranicu

На једној страни земља, та пролазна и смртна, на другој страни Небо, вјечно, а у језгру Гора и не било каква већ Света. Светионик неугасиви, жижа која пепео обасјава, жижа која саборност дјела, таква саборност Богу је угодна. Међу Српски народ синови и кћери, и један Растко. Принц Растко, син Немањин и Анин, брат Вуканов и Стефанов. Смисао се родио и постоји ван граница, ни то злато неће успјети да се пореди са ћутњом која непојмљива остаје, а живо нам се појави, опомене, опрости…

Историјска личност која се уградила у темеље сваког Светосавца, говори нам нешто веће и неуништиво. Говор да уистини HOMO UNIVERSALIS битише у животу Србина. Перспектива религиозности и перспектива вјере је уједно и стварање идентитета када се говори о Светосавском роду.

Растислав, дјечак који не узраста у слави Дворског мирјанина и животу који нуди материјално богатство, овај царевић одлази за насушним хљебом, одлази за оном истом ћутњом која је начело на стази Светогорској. Питајући се од куда у толиком пролазном и ништавном свијету се баш укрила она ванвременска искра, која је одраз чистоте код млађаног Растка. Одговоре смо добили много времена касније, одговоре добијамо и данас, не обично, насупрот, већ увијек то буду они бојажљиви вјесници, запиткујући нам унутрашњост бића. Не знамо зашто, али једино и животворно јесте то да баш таква питања и одговори о Светом царевићу су и онај покретач духовног живота индивидуе. У раскоши и љепоти Немањиног царства, остају успомене Расткове, храњен васпитањем, мудрошћу…Епитет за читаву значајност дома биолошког јесте “погача”, “залогај” дворске свиле и кадифе. Света Гора је чекала, а кроз чекање једног царевића дочекала је и читаво српство, самим доласком овог мудрог младића просвећује се све од коријена до плода и тако до дана данашњег.

Монах који под расом исписује вријеме српском роду, Светитељ који кроз ореол одаје поштовање Светосавцу. Ријечи и дјело, дворска “погача” је занемарљива, тежина времена се може носити постом и молитвом. Свети Сава је то још знао и док га је хранила та “погача”, али га није нахрањивала. Знао је Свети Сава и док је био на путу од царевића до монаха, од двора до Манастира Светог Пантелејмона. Узвишену благодарност кроз зидине Хиландара је истакао. После толико година она ћутња која је била начело на стази Светогорској је проговорила, ускликнула. Ускликнимо и ми браћо и сестре, с љубављу Светитељу Сави свег српства слави.

                                      аутор: дипл. проф. философије попадија Николина Ћеранић

Pin It on Pinterest

Share This