Izaberite stranicu

На данашњи дан, 26. јануара 1854. године у Вучјем Долу крај Цетиња рођен је др Анто Гвозденовић. Завршио је медицину и био познати војни хирург, прослављени генерал у руској војсци, замјеник начелника санитета у француској војсци и генерал-ађутант краља Николе. Анто Гвозденовић био је први и последњи амбасадор Краљевине Црне Горе у Вашингтону, а након смрти краља Николе мандатар и последњи предсједник црногорске владе у егзилу. Умро је у Вучјем Долу 1935. године.

Он је био један од четворице државних стипендиста Књажевине Црне Горе, који су се школовали у Русији. Послије студирања, ступио је у руску војску. Божји путеви су га водили по тадашњим ратиштима. Анте Гвозденовић као студент Медицинског факултета у Москви се упутио у домовину 1876. године, да „балканској сиромашици“ помогне у вријеме ослободилачких ратова 1875-1878. године. Животни пут га је водио на бугарско ратиште, чувену Ахалтекинску операцију, у руско-јапански рат… Др. Анте Гвозденовић је био храбар ратник, искусан војсковођа и добар дипломата. Човјек са широком културом и манирима образованог Европејца. Прави изданак свог народа, Црногорац, коме су се дивили сународници и сви они који су знали за њега. Био је вјерни пратилац краља Николе на његово посљедње путовање из Црне Горе и једна од најповјерљивијих личности избјегличке владе. Све своје дужности је обављао достојанствено, упркос сплеткама и интригама на које је у току свог одговорног посла наилазио.

Био је предсједник црногорске Владе, генерал руске и француске армије. Буран је био његов живот од каменитих Ћеклића до Петровграда и даље на све четири стране свијета. Кретао се у најотменијим друштвима, био познат свим европским дворовима и државницима. Био је џентлмен. Волио је истину и по црногорски „свакоме кресао у очи“. То је био човјек високе културе. Носио је своју Црну Гору и Катунску нахију у срцу и кад је војевао и кад је у црно завијао европске коцкарнице. У Русији је дошао до генералског чина не мијењајући држављанство. Ходао је по теписима и куршумима. Под Ловћеном у Ћеклићима провео је скромно своје посљедње дане, заборављен. Умро је на родном огњишту 1935. године. Сахрањен је на сеоском гробљу међу својим прецима без икаквих војних почасти. На његовом ковчегу биле су поређане три генералске капе, три војске руске, француске и црногорске. Све особине чојства и витештва истицале су црногорског генерала др Анта Гвозденовића који заслужује неко обиљежје и у наше доба.

Познато је да се Анто школовао у Русији и 1879. године дипломирао медицину на Московском универзитету. По завршетку студија постављен је на мјесто љекара у Војномедицинској управи Кавкаског војног округа. Зашто се одлучио да остане у Русији, и укључи у опасну експедицију.

Није дуго чекао, а лицем у лице се суочио са ужасом рата у јединици генерала Скобељева у Туркменији. Борбе са борбеним средњоазијским народом биле су страшне, погинула су два руска љекара, погинуло је или тешко рањено пет официра и командант батаљона. У одсудном часу у борби код Геок Тепе др Анто Гвозденовић, ратни хирург, преузима команду и на јуриш осваја до тада неосвојиву тврђаву. То је био прави војнички подвиг и генерал Скобељев га је унаприједио у чин мајора и у знак захвалности за пожртвованост поклонио персијски оклоп.

Одмор од војске и рата ратник Гвозденовић тражи на другој страни, у опуштенијем животу, и одморе проводи на Азурној обали. Невјероватне приче о Анту везане су и за ове лагодније тренутке његовог живота. Тако је као куриозитет забиљежено да је током одмора у казину у Монте Карлу за неколико дана на рулету добио огромну суму новца. Како је у Паризу закаснио на воз којим је требао да на вријеме стигне на посао у Варшаву, гђе му се налазио гарнизон, да не би био кажњен, наручио је ванредни воз код француске жељезнице. Воз са једним вагоном, и једним путником, др Антом Гвозденовићем, отправљен је са једне станице близу Париза и стигао у предвиђено вријеме, да мајор не би закаснио. Овај истинит догађај је, како пишу историчари, временом прешао у легенду, а наводно Анто је причао да ће то бити “једина ствар коју ће свијет запамтити о њему”.

У Црну Гору се враћа 1911. године. Учествовао је у балканским ратовима као ађутант и савјетник краља Николе. Као црногорски држављанин и руски генерал одлази 1914. године у Париз, и бива постављен за помоћника шефа санитета свих француских армија у главном штабу, све до јесени 1915. године. Почетком 1916. године одлази с краљем Николом у емиграцију у Француску и има значајну улогу у избјегличкој влади.У Југославију се вратио 1925. године, једно вријеме је живио у Београду, а потом одлази у родне Ћеклиће.

Круг се затвара у Вучјем Долу: Посљедње године живота проводи у свом Вучјем Долу, у ком је склопио очи, гдје је сахрањен поред својих предака.

Историја није довољно рекла о Анту, и како то често бива код нас, доста је тога отишло у легенду. Несумњиво, Антов живот је многима био толико невјероватан, нестваран, да су говорећи о њему, по свој прилици, знали и одлутати и понешто додати

Приредио: Миомир Ђуришић

Pin It on Pinterest

Share This