Izaberite stranicu

Ми као народ имамо јако добар и интелигентан нараштај који релативно лако учи стране језике, добри су спортисти, за много их је Бог дао, али то се, на жалост, не дешава. Да ли као друштво нисмо зрели за њих или нећемо/немамо шта да им понудимо кроз образовање и многе друге активности питања су на која држава, друштво и црква треба да дају одговор“, казао је за портал Круг младих отац Блажо Божовић, свештеник при цркви ,,Свети Ђорђе“ под Горицом, магистар богословских наука и представник Терапеутске заједнице ,,Земља Живих“ при Митрополији црногорско-приморској.

Он истиче да су млади у данашње вријеме склони пороцима, како им се могу одупријети и зашто је депресија толико присутна међу људима.

Пороци су одувијек постојали, али млади људи данас чешће упадају у мреже зависности. Шта је узрок томе?

-Гријех је одувијек постојао, а не порок. Порок је словенска ријеч која значи мрља, бора док се такође, у српском језику, поистовјећује са маном, погрешком или заблудом, а данас и са термином зависности. Тако да, када човјек има неки порок, можемо слободно рећи да је он човјек са маном или (по)грешком, што је само један од многих доказа да је човјек у заблуди када није у јединству са Богом који га је створио. Ми као народ имамо јако добар и интелигентан нараштај који релативно лако учи стране језике, добри су спортисти, за много их је Бог дао, али то се, на жалост, не дешава. Да ли као друштво нисмо зрели за њих или нећемо/немамо шта да им понудимо кроз образовање и многе друге активности питања су на која држава, друштво и црква треба да дају одговор. Тако да, умјесто веома успјешног и организованог подмлатка, имамо у високом проценту мрљаву (порочну) омладину.

Међу омладином је све више корисника дроге и алкохола. Шта их према Вашем мишљењу наводи да поклекну пред таквим искушењима?

Доступност и ниска цијена дроге и алкохола који се промовишу на сваком ћошку. Наша дјеца су презаштићена и фрустрирана те као таква долазе из својих кућа, што касније неминовно прелази у анксиозност и депресију.

Открива ли наркоманија једну неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човјекову за смислом и љубављу тј. Богом?

Напротив, подрива је! То је у почетку неко ново искуство, потреба за екстазом, за стањем ван реалности које је (про)узроковано спољашњим фактором, тј. уносом психо-активне супстанце у организам. Наркоманија је сама по себи јако себична, аутоеротска и аутодеструктивна потреба да се мијења свијест и дође у стање заноса које је често пута врло блиско лудилу. Не смијемо Божију благодат и усхићеност Духом Светим код подвижника и угодника Божијих ни у ком случају повезивати са стањем које доживљавају наркомани. Љубав Божија назиђује човјека чак и кад ми то у одређеним ситуацијама не видимо као љубав, док љубав према злоупотреби психоактивних супстанци је увијек деструктивна и поражавајућа. Добро је напоменути да код великог броја зависника постоји једна тежња, да ли од малена или се током живота појави, да се досегне неко ,,онострано“ искуство, нешто „више“ него што то приземни осјећаји пружају, неки опит који није од „овога свијета“, али пут и начин који су они одабрали да то остваре то им засигурно неће пружити. Управо је због тога један број бивших наркомана, који се излијечио у цркви, иглу и шприц, како они кажу, замијенио кашичицом од Светог Причешћа.

Како Црква може да помогне младима да се изборе са бројним искушењима?

Превентивно! Мада је ту највећа улога родитеља да од малих ногу доводе дјецу у цркву, гдје ће дијете да научи да усваја непролазне вриједности, којима човјек заиста и живи. Мислим да данас родитељи немају довољно времена, а ни стрпљења да се баве својом дјецом на прави начин, не постоји педагогија ни дружење већ само мобилни телефон. Слушао сам о неком америчком истраживању које препоручује да се дјеци до двије године никако не дају мобилни телефони ни цртаћи, а од двије до узраста шест година не преко пола сата, а шта ми чинимо? Основи православног васпитања су идеално решење за православне људе у Црној Гори. Црква Божија прима све људе, она је на првом мјесту болница, у њој се сви ми лијечимо. Од првих вјекова хришћанства па до данашњега дана црква није престала да брине о болесном и гријесима рањеном човјеку, која је и ударила темеље савремене медицине у свијету. Управо због потребе и пастирске бриге да се нађе човјеку који је оболио од психоактивних супстанци, наша црква у Новом Саду (Епархија бачка) основала је 2005. године центар за рехабилитацију и ресоцијализацију зависника.

Наведите нам неки примјер, са којим сте се сусрели, а који свједочи да је заиста могуће побједити такве пороке?

Има их доста. Наведимо православну терапеутску заједницу ,,Земља Живих“ из Новог Сада која се деценијама бави рехабилитацијом и ресоцијализацијом зависника. Захваљујући том програму на стотине њих су данас стабилни апстиненти. Чврста воља и вјера у исцјељење су, према њиховом свједочењу, кључ успјешног лијечења од психоактивних супстанци.

Реците нам нешто више о терапеутској заједници ,,Земља Живих“, које методе рада примјењујете?

То је православна црквена заједница која промовише здраве стилове живота засноване на хришћанском учењу и љубави. За програм заједнице консултована су искуства Римокатоличке цркве, а нарочито њене заједнице ,,Ћенаколо“ (Ценацоло) која је и послужила као један од модела у приступу наше цркве када је решавање овог проблема у питању. Прилагођен човјеку са наших простора програм заједнице „Земља Живих“, по ријечима њених координатора, и данас доживљава одређена одступања и промјене. Метод рада са штићеницима уз обавезну изолацију је реалан, мултидисциплинаран, унутрашње интегрисан, мултидимензионалан, специфичан, дуготрајан, а што подразумијева групну, индивидуалну и породичну терапију. Основна терапија која се користи, можемо слободно рећи, је православна терапија која извире из хришћанског богословља и тзв. Логоторепија (терапија смислом) Виктора Франкла. Стручна медицинска, социолошка, духовна, психолошка и свака друга дозвољена помоћ су укључени у терапију, сем терапије медикаментима (тродон, метадон и др.).

Један од проблема који је такође присутан у савременом друшву је депресија, будући да је савремени начин живота скопчан са стресом и напетошћу, како објашњавате то стање?

Мислим да је проблем у термину, јер нашем народу ријеч ,,депресија“ ништа не говори и олако се користи, имамо своју словенску ријеч ,,чамотиња“ или ,,униније“ што значи малаксавати духом, губити вољу. Са овим сазнањем, треба радити на подизању духа и ведрине, што је у нашој средини и околини јако тешко постићи. Много смо зависни од мобилних уређаја, интернета, телевизије што условљује мањком живих односа, дружења, комуникације, размјене добрих информација и квалитетног садржаја. Стрес и напетост уносимо сами у свој свакодневни живот, „бринемо се и узнемиравамо за много, а само је једно потребно“ по ријечи Господњој (Лк. 10; 41-42). Мишљења сам да нас то негдје у дубини нашег бића највише мучи, што испуњавамо неке пролазне овоземаљске законе, а не и Божије, што живимо само тјелесно док се за духовно ни не бринемо и отуда нам свака болест.

Будући да је то стање данас много присутно код младих људи, како једна депресивна особа може да се опет радује животу и да у њему види смисао?

Има више облика депресије и најбоље је када се депресивна особа јави психијатру и свештенику, мислим да је то добитна комбинација. Поред фармакотерапије (ако је прописана) обавезна је радна терапија и терапија вјером. Иако у нашој држави има доста посла, људи неће да раде, а пуна су нам уста како не можемо нигдје да се запослимо, што указује на гордост која нас, након извјесног времена, може увести у депресивна стања. Заборавили смо да радом немамо времена да мислимо на многе лоше ствари, уз то додати мало молитве и поста одлично је решење. Прихватање реалности у којој живимо и када она није ни мало лака, да се живи у садашњости не жалећи за прошлим временима и пропуштеним приликама, не гајити нереалне планове за будућност, и што је најважније, да свако од нас буде захвалан Богу на ономе што има, са посебним освртом на свакодневни рад на себи су алати за организован и смислен живот. Не заборавимо, да нам Господ даје прилику у сваком тренутку за нови почетак, а одлука „да узмемо живот у своје руке“ је на нама.

Извор: Круг младих

Pin It on Pinterest

Share This