Izaberite stranicu

Пишу: Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау

 

Сматрате ли ме за лутку, за некаквог робота – машину без осећања, која ће дозволити да јој се са усана отргне последњи зaлогај и проспе кап воде која значи живот? Држите ли зато што сам сирота и непознатог рода, сићушна и без лепоте, да немам ни душе ни срца? Варате се! Имам исто толико душе као и Ви, и више срца! И да ми је Бог подарио лепоту и богатство, умела бих да Вам причиним овај растанак много свирепијим него што мени данас пада. Не говорим Вам сада по уобичајеним правилима и друштвеним назорима, чак ни својим трошним телом, већ се моја душа обраћа Вашој, и као да смо с оне стране гроба и стојимо пред Богом, једнаки – као што и јесмо!

(Одломак из романа Џејн Ејр, Шарлот Бронте)

На последњем заседању Генералне скупштине Уједињних нација, пажњу су, као и увек, привукли многи политички ставови и изјаве, али и интриге. Но оно што овогодишње заседање у сваком смислу издваја јесте то што је апсолутну пажњу медија освојила једна тромесечна беба, чија је мајка, на њену срећу или несрећу, тренутно премијер Новог Зеланда, и то најмлађи у историји те државе. А пошто као добар део мајки на овом свету доји, решила је да у Њујорк поведе и ћеркицу. Међутим, чињеница да је овај догађај изазвао толику пажњу, као уосталом и читава трудноћа и порођај премијерке, указује на то да је трудна жена и породиља на некој водећој функцији, још увек велики табу.

Једина жена која се пре Џасинде Ардерн породила током премијерског мандата, била је Беназир Буто. И не само то. Њен политички противник је циљано организовао изборе у тренутку када је била трудна, надајући се да ће је то спречити да учествује у предизборној трци. Наравно, не само да је није спречило, него је однела и победу, два месеца после рођења првог детета. Током првог манадата је родила и друго дете, као актуелни премијер Пакистана.

Као што знамо, и друге жене су биле активне на политичком плану, а пре свих се истиче „челична Лејди“, Маргарет Тачер, која је од 1979. до 1990. била за кормилом британске владе, што је уједно и најдужи период континуиране владавине у Великој Британији у 20. веку. Међутим, политичку каријеру је изградила тек пошто је мало одгајила своје двоје деце.

Поменимо још једну пионирку, Кетрин Грејам, која је после смрти свог мужа преузела управу над кућом Washington post и од ње начинила новинарског гиганта. Када се стицајем животних околности упустила у борбу са мизогином средином тадашњег света „озбиљне журналистике“, њених четворо деце је већ било поодрасло.

Начелно, материнство и изградња каријере се стављају у противан положај. Сматра се да једна жена не може да се бори на та два фронта и да буде подједнако успешна на оба. Како време пролази, животно искуство показује да овај став ипак није тачан, али и даље стоји као ограничавајући фактор. Постоје жене које граде светску каријеру, упоредо гајећи децу. На пример, водећи топ модели, веома високо котирани на Форбсовој листи најплаћенијих, попут Жизел Бундшен и Кејт Мос, су уз малу помоћ тренера, нутриционисте, па и хирурга, најнормалније наставиле своју каријеру. Њихова подједнако успешна колегиница Хајди Клум се чак четири пута остварила као мајка. Војвоткиња од Кембриџа која је, ево, поносна мајка троје мале деце, одговара на све обавезе које јој њен положај намеће. Али… жене су лепе, као нека врста украса овог света. Лепе су и пре и после порођаја, тако да, као што видимо, беба и манекенство нису контрадикторни. Исто важи и за принцезе. Штавише, од њих се очекује да рађају престолонаследнике. Али да се жена бави „озбиљним стварима“ као што је политика, док јој пажњу скреће њена нејач, то већ не бива. Или уопште жена да се бави „озбиљним наукама“, попут физике, исто не бива. Недавно је из Европске организације за нуклеарну физику (CERN) суспендован научник због изјава да бављење физиком није за жене и не одговара женском сензибилитету. Као да Марија Кири, прва жена добитник Нобелове награде за физику, истовремено и добитник аналогне награде за хемију, и све жене које су наставиле њеним стопама, ниакда нису ни постојале. Професор Струмија није први који је јавно изнео овакво мишљење. Наведимо само законодавца из доба Француске револуције, бившег бискупа Тајерана, који у свом извештају за Народну скупштину каже: „Није ли очигледно да их њихова крхка конституција, њихове тихе наклоности, дужности материнства, непрестано удаљавају од тешких одговорности и позивају их на племенита занимања и бригу о домаћинству?“[1] Чини се да је исто мишљење кроз историју имао и Одбор за доделу Нобелове награде, који је углавном признавао старије, и то беле мушкарце, док су жене просто бивале изостављане. Лиза Мајтнер је заједно са Отом Ханом открила нуклеарну фисију. Док је њен колега адекватно награђен, Лизин допринос је занемарен. Асторфизичарка Џослин Бел Бернел, која је поред бављења науком дуго радила и додатне послове да би отхранила свог сина, такође је изостављена из избора за Нобелову награду. Иста ситуација је и у другим научним областима, где се такође могу навести бројни примери жена чије дело није адекватно признато.

Све речено нам указује на то да је током развоја феминизма дошло до неких грешака у корацима. Феминизам је имао своје успоне и падове и тешко га је свести на просту дефиницију. Уопштено говорећи, обухвата систем идеја, као и покрет за друштвено-политичке промене, који се баве неравнотежом моћи између полова која је на штету жена[2]. Исто тако је тешко рећи који његов вид је имао већи успех. Али у сваком случају, постигнућа феминистичког покрета су немерљива.

Просветитељска реформа 18. века је умањила утицај религије на свет, капитализам је изменио дотадашње облике производње, а две револуције, Америчка и Француска, промениле су свет у политичком смислу, изводећи на сцену права човека и грађанина. У таквом цивилизацијском миљеу, где су сви мушкарци учињени законски једнаким и слободним, док су истовремено жене, заједно са религијом, потиснуте из јавне и ограничене само на приватну сферу, зачињу се феминизам и борба за права жена. Током 19. века се та борба одвија превасходно на економско-политичком плану, кроз захтеве жена за радничким правима и правом гласа. После Другог светског рата и новог великог поглавља у развоју људских права, запечаћеног доношењем значајних релевантних повеља, и жене кроз феминистички покрет траже веће слободе. Тако је жена постепено из позиције објекта, економски и у сваком другом смислу зависног од некoг лица мушког пола, добила могућност да постане субјекат, самосталан и самосвојан. Добила је могућност да не зависи ни од кога, да не мора да ступа у брак уколико то не жели, да не мора поново да се удаје ако остане удовица, да би могла да се прехрани. Добила је могућност да се образује, да се запосли, да одлучује о себи и о општим друштвеним питањима, да рађа онолико деце колико сматра да може да одгаји, или да не рађа уопште ако не жели да се оствари као мајка.

Теоретски, у развијеном капиталистичком свету, жена ужива сва људска права, међутим знамо да у пракси није тако. Пре свега, у многим друштвима још важе неписана правила која су остаци патријархалног друштвеног уређења. У српским селима се жене и даље одричу наследног права у корист мушких сродника, не зато што им закон то налаже, него зато што се то од њих очекује. Посебно забрињавајућа је чињеница да се патријрахална природа институције брака не мења, и да је нажалост, често у спрези са проблемом насиља према женама и породичног насиља уопште. Даље, жене немају једнак приступ тржишту рада. Иако званично и законски сви имају иста права на рад, послодавци углавном не запошљавају младе жене које су у стабилној вези или браку, јер постоји објективна опасност да ће ускоро тражити породиљско одсуство. Оне жене које имају срећу да се запосле, најчешће су за исти посао плаћене мање него мушкарци. Као да се карактеристика жена као „слабијег пола“ преиначила у „слабије плаћање“. Недавно су у Швајцарској штрајковале жене чије су плате још увек 20% ниже од плата њихових колега на истим радним местима, тражећи укидање те дискриминације. А о женама и женским правима у Африци или на Блиском Истоку, излишно је говорити. Оне су још увек далеко од војевања за слободу.

Имамо утисак да је грешка у томе што су жене тражиле за себе обезбеђивање људских права „на мушки начин“. И добиле су право да раде као мушкарци, али пошто нису обезбедиле своја „женска права“, плаћене су као жене. Добиле су право да гласањем учествују у политичком животу, али се професионало могу бавити политиком само ако су растерећене од „женских обавеза“, попут рађања. Чак су у многим протестантским заједницама жене добиле могућност да постану свештенице и епископи. Но оне неретко немају ништа аутентично женско на себи, него су само копије својих мушких колега. Чини се да је жена стекла људска права, али не на исправан начин, или се барем у пракси она не остварују онако како би требало. Као да је у борби да докаже да је једнако вредна као и мушкарац, изгубила саму себе. На крају, ослободила се рађања као обавезе, али је услед неадекватног начина интеграције у капиталистичко друштво, чијем је виђењу продуктивности материнство само сметња, неформално изгубила право да рађа[3].

Одавно се Кристина Хоф Сомерс, заступница класичног правичног феминизма, запитала када је и како савремени феминизам кренуо у погрешном правцу? Окривила је „родни“ феминизам за ирационално непријатељство према мушкарцима, а његове присталице да су неспремне да узму у обзир могућност да су полови једнаки, али другачији. По њој је контрапродуктивно уверавати свет и жене саме да нису способне бити слободне особе ако не престану бити жене [4]. Управо у овоме другачији лежи кључ правичног феминизма. Мушкарца не треба посматрати као Pennywise-а који вреба из мрачних кутака животног лавиринта. Напротив, он је силно потребан, не само у квази-хришћанским прогласима потребе за репродукцијом, него управо у својој различитости и другости. Често се постављају питања шта жене хоће, и да ли желе да реформишу постојеће мушко друштво, или да остваре друштво без мушкараца. Међутим, једино што је у суштини потребно, као што и правични феминизам сугерише, јесте реформа постојећег друштвеног поимања једнакости и истости, и тога шта се тачно подразумева под једнакошћу, а шта, пак, под различитошћу.

Разлика међу половима постоји од настанка света и човека. Али када је искључивање жена из појма грађанина било легитимисано упућивањем на различите биолошке структуре жене и мушкарца, полна разлика није више представљала само природну чињеницу, него је установљена као онтолошка основа друштвене и политичке диференцијације. Феминизам је у том смислу зачет као протест против политичког искључивања жена, односно као борба за њена грађанска права. Међутим, у мери у којој је представљао жене, сам феминизам је интензивирао полну разлику коју је покушавао да уклони[5].

У послератном периоду се захтевало препознавање неких битно женских одлика и потреба, на темељу којих ће се организовати друштвена заједница, тако да би жене и мушкарци могли имати равноправан статус у „неравноправном“ друштву. Међутим, вишесмисленост појмова једнакости и разлике уносила је збрку. Различитост између мушкараца и жена се углавном пренаглашавала, док се једнакост пречесто подразумевала као истост, што је особито усложњавало ствари у контексту равноправности као правног концепта. Та појмовна амбивалентност остављала је широк простор за најразноврснија тумачења. Једнакост се могла примењивати на било шта, од најумереније либералне реформе, до најрадикалнијег свођења рода на нешто потпуно неважно[6].

Жене су можда морале да постигну бар неки степен једнакости са мушкарцима, да би уопште могле истицати сопствену различитост у односу на њих, као нешто што има позитивну вредност. Али као што видимо, разлика, полна или родна, и даље стаје на пут једнакости, по нашем мишљењу зато што се једнакост разумева као истост. Наиме, једнакост нема великог одјека у пракси уколико се схвата као истост, као „једнакост у томе да смо мушкарци“. Чак и када врше исту функционалну улогу, жене и мушкарци су исти колико су исти чекић и штикла женске ципеле којом се закуцава ексер у зид, како сликовито објашњава Хана Арент[7]. Не постоје два иста људска бића, али су сви без разлике једнаки у слободи, која се пројављује и у могућности да се остваре на начин на који то желе, у складу са својим биолошким одређењем, уколико то желе.

Прећутна позивања на оно што је још крајем 18. века изнео Тајеран, наиме, да ће човечанство бити срећније ако се жене искључе из јавног живота и врате својим домаћинствима, не може да стоји. То не потврђују само пракса и историја, него и најновија истраживања. Према скорашњем извештају McKinsey Global Institute[8], равноправно увођење жена на тржиште рада, као и опште унапређење њихових права, не само да не иде на штету економији због претпостављеног материнства, него напротив, може у великој мери да увећа бруто домаће производе и да развије локалне економије. Исто тако, економско унапређење положаја жена доприноси и самом материнству. Ако жена има економску сигурност и стабилност, лакше се и квалитетније остварује и као мајка. Дакле, аутентично бивање женом и мајком може имати само позитивне ефекте на савремено друштво. Истовремено не треба занемарити ни аутентично бивање мушкарцем које такође подразумева слободно и одговорно остваривање свих људских потенцијала у оквиру друштвене заједнице. Само таква поставка ствари, која је у својој бити хришћанска, може кориговати постојеће међуљудске и међуполне односе.

Црквена проповед данас често ускраћује женама слободу коју мушкарац има, намећући мушку сублимацију. Међутим, и жена и мушкарац могу бити мотивисани једино љубављу. Она (жена) не треба да је понизна, него праведна и јака, она треба равноправно да парира мушкарцу. Женска нежност и суптилност не сме да се изгуби у сталном доказивању сопствене вредности, као што ни мушкарац не сме изгубити своју снагу. Пригрлити несавршенство, бивати узбуђен и инспирисан талентима које онај други носи, и упућивати на заједнички раст, следити људе, борце, који су били већи и пунији живота од ових данашњих, једина је проповед. Потребно нам је исцељење, исцељење од нас самих, у ком ћемо јасно своје ребро поставити наспрам себе, и тако истражити како другост, тако и сопство. У супротном ћемо бити поништени.

Ови наведени проблеми нису проблеми само жена, већ друштва уопште. У Еванђељима је Христов став о женама јасно изнет. За разлику од својих савременика, посматрао их је као људска бића, подједнако као и мушкарце. Ниједан пол није фаворизовао, као што ниједан није ни понижавао. Истина је да у кругу дванаесторице није било жена, али су оне у ширем кругу ученика, проповедника и служитеља и те како присутне и активне. Знамо да су сви људи једнаки по икони Божјој коју имају у себи, и по подобију на које су призвани. А то подобије свако остварује на посебан начин, вршећи посебну службу која му је од Бога поверена, уз потпуно уважавање свих његових особености, укључујући и биолошке, а пре свега уз уважавање људске слободе. Стога није случајно књижевни критичар Р. Б. Мартин 1966. године изјавио да је Џејн Ејр први велики феминистички роман. Заиста јесте, јер као што смо из одломка с почетка видели, инсистира се на оној суштинској – једнакости пред Богом, „с оне стране гроба“, у Есхатону. Јер душе су нам исте, а живот и смрт се само по души мере.

Извор: Теологија.нет

 

[1] Charles-Maurice de Talleyrand-Perigord, Rapport sur l’instruction publique, fait au nom du Comité de constitution, a l’Assemblée nationale, les 10, 11, et 19 septembre 1791 [Projet de decrets sur l’instruction publique], Paris, 1791, 115–120.

[2] Karen Offen, „Feminism“, Encyclopedia of Social History, ed. Peter N. Stearns, Garland Publishing, INC., New York – London 1994, 356–358.

[3] Упућујемо на зборник радова Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, Ana Vilenica (ur.), Uz)bu))na))), Beograd 2016, који садржи доста интересантних погледа на ову тему.

[4] Christina Hoff Sommers, Who Stole Feminism? How Women Have Betrayed Women, New York: Simon & Schuster, 1995.

[5] Joan W. Scott (1999), „The Conundrum of Equality“, 6–7.

[6] Adriana Zaharijević, Kratka istorija sporova: šta je feminizam?, u: Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka, pr. A. Zaharijević, Heinrich Boell Stiftund, Beograd 2008, 388.

[7] Hannah Arendt, Essays in Understanding, 1930–1954: Formation, Exile, and Totalitarianism, Schocken books, New York 2005, 386.

[8] The power of parity: How advancing women’s equality can add $12 trillion to global growth, https://www.mckinsey.com/featured-insights/employment-and-growth/how-advancing-womens-equality-can-add-12-trillion-to-global-growth

Pin It on Pinterest

Share This