Izaberite stranicu

,,Одлука Свесвјатејшег патријарха цариградског и Синода цариградске патријаршије по питању украјинског проблема је, по мом мишљењу, катастрофална и за Цариградску патријаршију, и за решавање питања о Цркви у Украјини, и за јединство Православне цркве. Нас је у Српској цркви поразила чињеница да је Васељенски патријарх, познавалац канона, донио такву одлуку, која је, без сумње, неканонска”, рекао је у интервјуу за руски ,,Први канал” Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког господин Амфилохије.

Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“.

– Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима.

На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха.

Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске.

Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили.

У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње.

Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује.

А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље.

 У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну?

– Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин.

Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом.

Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење.

Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”.

И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством.

Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека.

Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација.

Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције.

Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини.

Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином.

Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве.

Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што.

Што се тиче мијешања, хоћу да кажем  да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља.

Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке.

Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове.

Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас.

Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве.

Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија.

– Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио?

– То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила.

Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе.

 Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”?

– Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дајбабе подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам…

Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије…

Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”.

Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу.

Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву.

Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам.

Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији.

Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година „служе“ заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио.

Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила.

Молим се Господу да им Он помогне.

Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку.

Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од  XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да функционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина.

Извор: https://pravoslavie.ru/116484.html

С руског: Георгина Станишић

Pin It on Pinterest

Share This