Select Page

У недјељу, 16. септембра  2018. г,  под покровитељством и уз лично учешће Његове Светости патријарха бугарскога и митрополита софијскога, г. Неофита и Светог синода  Бугарске Православне Цркве, Варненско-великопреславска митрополија и цијела Бугарска Православна Црква торжествено су и саборно – у Варни и Великом Преславу – обиљежиле 1125-ту годишњицу Првог бугарског црквенонародног сабора (893-2018), одраног у Великом Преславу, тадашњем новом сједишту новоустановљене Бугарске Православне Цркве и новој, по угледу на Цариград грађеној, престоници владара новокрштеног бугарског народа и његовог Светог Кнеза Покрститеља,  хришћанског законоположитеља и потом монаха, Бориса-Михаила, те благочастивог му сина и насљедника, Св. кнеза и, касније, цара Симеона.

Крштење Бугарске  и српско-бугарски односи у 9. в. 

Бугарска је, као што је познато, примила хришћанску „вјеру праву“ из Цариграда (Константинопоља) 864/865. г., када је, уз духовно учешће Св. патријарха цариградског Фотија, од грчког ахијереја кога је он званично послао, био крштен бугарски кнез Борис, под новим именом – Михаил, у част његовог кума, ромејског василевса Михаила Трећег у старој престоници Плиски, повукавши за собом дио бољара, а потом и остатак  народа. 870. г. успостављена  Бугарска Црквена помјесност у рангу Архиепископије, са сједиштем у Плиски, није одмах добила жељену самосталност, и њено хришћанско богослужење је и даље вршено искључиво на грчком језику цариградских архијереја, који су, изгледа, слабо били заинтересовани за мисионарење на језику помјесног словенског житељства.     Када су, послије кончине Светог Методија, његови ученици,  Свети Петочисленици – Климент, Наум, Сава, Горазд и Анђелар прогнани из Велике Моравије, у којој је почео отворен прогон словенске литургије и просвете уопште, кнез Борис је, најприје у Плисци, а онда у Великом Преславу са својим сином Симеоном, постао њихов најштедрији покровитељ, примивши их на свој двор  и омогућавајући им да подижу манастире са „радионицама књижевним”, у којима су се преписивале старе и преводиле нове богослужбене и светоотачке књиге са грчког на словенски.

Као што је, такође, познато, а на то је у своме одговору на позив митрополита, г. Јована да учествује на свечаној прослави Великопреславске годишњице подсјетио изасланик митрополита црногорско-приморског Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, бугарски кнез Борис био је савременик и први сусјед српског кнеза Будимира (Мутимирa), сина Властимировог, кога и латински извори, памте као првог крштеног српског кнеза. Кнезa Будимирa крстио је, према предању, сам Свети Ћирило, можда у вријеме легендарне Брегалничке мисије” 852-859.г. Ову последњу годину помиње у својој преписци папски мисионар Франческо Леонардис у 17.в., који је сасвим изричит у тврдњи да је Будимир био крштен руком Светога Ћирила. Писац латинског велехрадског житија Светог Ћирила и Методија из 1667.г. који са дивљењем приповиједа о томе како су Свети ”Цирил” и ”Метудије” као мисионари ”из паклених чељусти Велијалових истргли душе оних који насељавају Мисију илити Босну, Сервију и Булгарију, и избавили их од јарма јазическог празноверја и дуготрајног идолослужења те ослободили ”слободом хришћанском за познање истине”, такође говори и о огромном „слободољубљу (libertas)“, и о „моћи (potentia) и слави (gloria) кнеза Будимира“ и описује како је све то, са својим „владарским пурпурним огртачем, жезлом и дијадемом“ славни кнез Будимир положио пред ноге Светом Ћирилу, примајући Свето крштење, и пошао за Христом… (SS. Cyrilli I Methudii, episcoporum Moraviae seu Vetus Wellehrad, Veterae Pragae, Anno MDCLXVII)

Односи првокрштеног српског кнеза Будимира и првокрштеног бугарског кнеза Бориса, који је својим одречењем од престола и приклањањем монаштву морао оставити најснажнији утисак не само на своје бољаре и народ, него и на свога сусједа, били су братски у сваком смислу ријечи,  и протицали, иако не без сукоба, понекад чак и ратних, углавном у пријатељству и сарадњи. Један од свакако најупечатљивијих израза таквих односа је чињеница да је овај благочастиви српски кнез, тешко поразивши у рату Борисовог сина Владимира, који је био напао Српску земљу, и заробивши га са дванаест његових бољара, умјесто да га због почињених злодјела казни, бугарског кнежевића са бољарима и пријатељским поклонима вратио оцу у пратњи својих двају синоваа Брана и Стефана.

Према ријечима протојереја Радомира Никчевића, које смо имали прилику да чујемо и током његовог излагања на управо завршеној ”Седмици православне књиге” у Варни, у овим односима као да је одсликана сва потоња историја двају народа, српског и бугарског, која се може описати као историја два рођена брата, који  се воле, али повремено и свађају и сукобљавају, живе у љубави али повремено и у великим искушењима, знајући за живога Бога и увијек се изнова враћајући Његовим животворним заповијестима.

Великопреславске свечаности у Варни –  посланица патријарха бугарскога и Светог Синода 

Великопреславске свечаности 2018.г. отворене су Св. архијерејском литургијом у престоном храму  Успења Пресвете Богородице у Варни, којој је началствовао Његово Високопреосвештенство, митрополит Варненско-великопреславски, г. Јован, уз саслужење чланова Светог синода, њихових Високопреосвештенстава и Преосвештенстава  митрополита Григорија Великотрновскога, Николаја Пловдивскога, Серафима Неврокопскога, Наума Русенскога, Григорија Врачанскога, и епископа Герасима Мелничкога, секретара Св. Синода, Сионија Величкога, игумана Тројанског манастира, Арсенија Знепољскога, викара митрополита Пловдивског, архимандрита Василија, протосинђела Свете софијске митрополије, архимандрита Пахомија, ректора Софијске семинарије, архимандрита Васијана, представника Руске Патријаршије у Бугарској, протојереја ставрофора Радомира Никчевића, изасланика Митрополије Црногорско-приморске СПЦ и варненских свештеника и ђакона. Богослужењу су присуствовали, поред вјерног народа који је испунио велику варненску Саборну цркву, и представници власти свјетовних –  управитељ Варненске области, г. Стојан Пaсев, градоначелник Варне г. Иван Портних и командант Војнопоморских снага контраадмирал Митко Петев.

Током дугог причастног канона епископ Герасим прочитао је патријаршијску и синодалну посланицу поводом Великопреславске годишњице, у којој се, између осталог, каже да  нас споменовање ове  велике годишњице из бугарске повјеснице опомиње на догађаје који су били и остали „важна и неизоставна саставница нашег хришћанског историјског и народносног памћења   –  на покрштавање Бугарске  865. г. и установљење Прве Бугарске Архиепископије  око 870. и сам сабор од 893. г. као на најважније догађаје у хришћанском животу бугарског народа, који су положили основе „цјелокупној потоњој повијести рођене му хришћанске вјере и Православне Цркве”. ”На Преславском сабору јерархија Бугарске Цркве, заједно са тадашњим државним руководством и цијелим народом усвојила је начела и одлуке који до данас опредјељују основе црквеног живота у нас, претварајући нашу Православну Цркву у истинску Мајку-хранитељку и вјерну учитељицу народа, какву је желио још владар покрститељ Св. Борис-Михаило.”  ”Одређујући бугарски језик за језик Бугарске Цркве, Преславски сабор одјелотворио је у пракси сав дубоки смисао светог дјела и завјета Свете и Равноапостолне браће Константина-Кирила и Методија и представља достојни продужетак и печат њиховог исполинског духовног и родољубивог подвига. Без одлука Преславског сабора, посебно без одлуке о установљењу рођеног бугарског језика  као званичног језика Свете Православне Цркве у Бугара она не би имала могућност да испуни до краја Богом јој заповијеђену мисију  да буде онај обједињујући чинилац који утврђује  црквену и народносну самосвијест у Бугара. Без те толико важне одлуке никада не би било могуће да се отвори пут величанственом дјелу охридског  Свеца и Чудотворца Климента, и свих његових православних саподвижника и ученика, и не би било књижевних школа у Великом Преславу и Охриду, благодарећи чијој  се богатој, разноврсној и многоплодној дјелатности хришћанство утврдило као вјера у бугарском народу а сама Бугарска посталаколијевка словенске православне духовности, просвјете и културе”.

У посланици је, такођеуазано и на и то да је дубоко символично и судбоносно значење имала и друга одлука Преславског сабора  да се тадашња престоница премјести из Плиске у  Преслав: ”Тако се овај град претворио не само у ново државно, него и у духовно и црквено средиште бугарскe средњовјековне државе која је царевањем Великог Симеона ступала у свој злaтни вијек. Та одлука била је не само административни чин тадашњег државног и црквеног вођства него и израз коначног раскида народа бугарскога новорођеног у купељи Крштења са својом некадашњом мрачном незнабожачком прошлошћу и израз трајног ступања у ново и свијетло хришћанско доба свога постојања, које траје до данас”.

Слово митрополита Јована Варненско-великопреславског        

У поздравном обраћању митрополит Јован је, поред осталог, рекао да је у великом Преславу, прије 1125 година, на Сабору Бугарска Црква почела  свој историјски пут и постала истинска духовна мајка новокрштеног бугарског народа. На том сабору, подсјетио је митрополит, новоуспостављена Бугарска Црква је на просторима на којима је у богослужењу, до тада, био допуштен само грчки језик успоставила је „као званични богослужбени језик  бугарски, да би спасоносна истина слова Божијег из свештене књигопечатње, богате ризнице Цркве Божије и светоотачких дела могла да допре до новокрштенога народа на њему разумљивом језику”. Јер, како би другачије наш словенски народ, запитао се митрополит, могао да спозна и појми сво то богатство и дубину црквенога блага ако не разумије, као што није разумијевао,  језик на коме му се оно предочава, језик богослужења и проповиједи својих  дотадашњих грчких пастира и учитеља?    ”Бугарска Црква као духовна мајка и просвјетитељка цијелог словенског рода и њен укупан допринос европској култури заснован је управо на судобоносним одлукама Великопреславског сабора”. По речима Високопреосвећеног, то је био први, у историји наше Цркве и државе, црквено-народни сабор, иако је хришћанство, и много прије тога, било присутно на овим просторима, али није заживјело у народу управо због препреке коју је туђински језик проповиједника Слова Божијег представљао. ”Овим сабором  црквено и државно руководство показало је и на дјелу доказало да је код нас Бугара, са примањем хришћанства, наступила стварна промјена, промјена која се огледала у чињеници да ће се важне  и судбоносне одлуке доносити убудуће не самовољно, или од неког Јелина изабраног да управља, већ од свију заједно –  Цркве, народа и државе, сви заједно одлучиваће под Божаственим руководством у Христовој Цркви неизмјењиво присуствујућега Духа Истине који од сада, па убудуће просуђује и опредјељује пут православног народа у историји. Тако су одлуке Великопреславског сабора остале до данас истински образац за све нас.“

Митрополит г. Јован је, такође, истакао и свевремену актуалност и дјелотворност  истинског опита Бугарске као хришћанске државе и Бугара као хришћанског православног народа, који је под Божијим руководством ходио кроз историју и ”хришћанском саборношћу достигао консолидацију”, утврдио се у хришћанској преображености својих етничких разнородности, словенских и прабугарских, као и у своме духовном јединству, „јединству духовно свештеног Божијег народа који постоји и опстаје толико дуго”.

На крају свога обраћања, високопреосвећени митрополит је изразио радост и благодарност Његовој Светости и Светом Синоду и радост због тога што су подржали и одобрили предлог Митрополије варненско-великопреславске који изражава снажну жељу цијеле Цркве и њеног вјерног народа,  да се у Цркви постави питање и покрене поступак канонизације „јединог неканонизованог ученика Светих Ћирила и Методија, великог архијереја великопреславског, књижевника и стројитеља Цркве, Константина Преславског.“

У Великом Преславу  словенском Цариграду   

У другом дијелу Великопреславских свечаности у Дворској василици у Националном историјско-археолошком комплексу „Велики Преслав“ у Великом Преславу  чланови Светог синода БПЦ на челу са Његовом Светошћу, патријархом Неофитом, заједно са својим домаћином, високопреосвећеним г. митрополитом Јованом одслужили су благодарствени молебан, након кога је Његова Светост  г. Неофит одржао следеће слово: „Спомен  на  ово изузетно збитије наше повијести сабира нас данас и подстиче да се вратимо заједно назад кроз вјекове и са благодарношћу Свевишњем Богу молитвено се још једном споменемо првостројитеља бугарске хришћанске државе. Оних исполина духовних, благодарећи којима заједно са јеванђелистом можемо и ми да кажемо да  „народ који у мраку сјеђаше обасја светлост“ (Мат. 4,16). Свјетлост познања, која „просвјетљује свакога човјека који долази на свијет“ Јн 1,9)

Данас нас Велики Преслав поново сабира са различитих крајина благословене нам Родине, да пригнемо чела и поклонимо се пред богомудрим нашим прецима, великим државницима и духовницима, благодарност  према којима и данас, у трећем хиљадугодишту од спаситељног Богооваплоћења  наставља да гаји наша љубљена Мајка и Родина Бугарска. Она је и данас жива, опстајући кроз стољећа, као својеврсна држава Духа, која даје свој јединствени допринос европској и свјетској духовности. Допринос који на првом мјесту дугује својој православној вјери, која је далеке 893. г. у Великом Преславу била утврђена као спаситељна вјероисповијест словенобугарског народа у настајању.

Свесрдно благодарећи свим домаћинима и  организаторима ове торжествене прославе Првог сабора наше Свете Цркве, молим се и благожелим свима крепко здравље, благодатне силе и сваког добра од Господа, а Цркви и нашој Родини још веће успјехе у испуњавању завјета наших великих отаца и предака, стројитеља наше Православне Цркве и православне Бугарске државе. Исказујемо благодарност, у своје име и у име Светог Синода, нашем високопреосвећеном сабрату Варненско и Великопреславском митрополиту Јовану за иницијативу за одржавање данашње светковине у богодарованој му епархији, у чијим се границама находи за бугарске патријархе првопрестони Велики и Богоспасавани град Преслав. Бог мира љубави и општења у Духу Светоме да буде са свима нама. Честита (срећна) и благословена годишњица.”

За званични сајт Српске Православне Цркве 

Иконом Василије Шаган,

старешина цркве Светог Арханђела Михаила у Варни 

(са бугарског ”Светигора”)

 

Pin It on Pinterest

Share This